“Umetnost nam omogućava da pronađemo i izgubimo sebe u isto vreme” – Thomas Merton.
Nakon što smo se uverili koliko je ona jaka u francuskoj prestonici, zahvaljujući priči sa srpskim slikarom Bogdanom Pavlovićem upravo tamo u njegovom ateljeu, shvatili smo i koliko je zapravo naša zemlja žedna nje. Milivoj Miško Pavlović, Bogdanov stariji brat i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, za 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄 govorio je o svojoj karijeri umetnika, ali i iskreno o razlici između Francuske i Srbije na ovom polju. Diplomirao je i magistrirao na katedri za slikarstvo FLU. Od 1991. godine je bio stipendista francuske vlade. Od 1991. do 1993. radio je u litografskom ateljeu Pons u Parizu, gde je sarađivao sa predstavnicima Novih realista, Kobra i Pariske škole.
Osnicač je pokreta Topiary Art Trust (TAT). Do 2008. predavao je na Akademiji umetnosti slikanje i crtanje, gde je bio i šef katedre slikarstva, a od 2008. godine radi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na više od 25 samostalnih i 100 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Osim slikarstva bavi se grafikom i ilustracijom, kao i projektima u javnom prostoru. Radovi mu se nalaze u nekoliko domaćih muzeja kao i u brojnim stranim privatnim i javnim kolekcijama.
𝐋 Rođeni ste u Srbiji, ali deo svoje mladosti provodili ste u francuskoj prestonici. Kako je tekao vaš boravak u Parizu?
– Od najranijih dana i moj brat Bogdan i ja smo usmeravani na francusku kulturu, što kroz jezik što kroz prijateljstva i kontakte koji su se u porodici generacijama negovali. Iako smo davne 1973-74 boravili u Francuskoj i išli tamo u školu, a posle toga redovno posećivao Francusku, preloman trenutak u mom životu bio je u predvečerje ratova u Jugoslaviji. Početkom 1991. otputovao sam na par meseci u Pariz sa namerom da „izvidim teren“ za duži boravak, radeći u jednoj poznatoj litografskoj radionici . Računao sam da je to korisno, jer krajem 1991. godine je trebalo da započnem usavršavanje na Beaux Arts-u uz stipendiju francuske vlade. U međvremenu ratne trube su se oglasile. Vaspitavan da budem građanin sveta, skeptičan prema jeftinom nacionalizmu i ravnodušan na huškačku politiku koja je dominirala tih godina, ostao sam u Parizu 12 godina. Taj boravak mogu opisati kao veliko iskustvo i životno i profesionalno. To nisu bile nimalo povoljne godine- kriza koja je od Golfskog rata značajno usporila ekonomsku ekspanziju koju su 80te donele, ali i zbog same percepcije nas imigranata iz bivše Jugoslavije, Francuska više nije bila ona ista koja je ugostila slikare i umetnike od pedesetih do osamdesetih. Međutim, kroz brojne izložbe, kontakte, druženja, projekte i putovanja gradio sam svoj put. Bilo je naravno i uspona i padova kao i kod svih koji se bave umetnošću kao vokacijom. Iz današnje perspektive sa dvadeset i više godina distance, mislim da smo mi koji smo živeli u francuskoj prestionici s kraja 20.veka na prelazu u 21. zaista bili svedoci jednog radikalno novog ustrojstva koje se bolje uočava u velikim svetskim metropolama nego u manjim sredinama. Ustrojstva koje je pre zasnovano na modelu “imati“, a ne “biti“.
𝐋 Kada ste počeli da razvijate ljubav prema umetnosti i šta smatrate Vašom specijalnošću?
– Sva deca crtaju, ali i iz sostvenog iskustva odrastanja i profesionalnog pedagoškog iskustva primetio sam da deca negde oko 9-11 godina prestaju da budu kreativni genijalci i često stagniraju. Da li je razlog tome škola koja ih “ubije u pojam“ ili se razvija leva polovina korteksa, pa onda desna pomalo gubi primat, ne znam. Lično, kako nam je otac slikar, miris terpentina i boja je uvek bio miris koji podseća na dom, a kod mene se zaintersovanost za crtanje posle pauze od nekoliko godina, ponovo javila u 14oj godini, tako da sam sa 16 krenuo u Školu za dizajn, a posle je Fakultet likovnih umetnosti bio prirodan nastavak… Što se specijalnosti tiče, upisao sam se na fakultet kao grafičar, to me je oduvek zanimalo, tek posle sam se prebacio na slikarstvo. Danas se podjednako bavim i jednom i drugom disciplinom, a kao hobi dođu mi projekti sa zelenim skulpturama u javnom prostoru.
𝐋 Kolika je razlika između umetnosti u Srbiji i u Francuskoj? Koliko se ovde ona ceni, ne samo umetnost, već i sama kultura?
– Francuska je zemlja koja je svoj celoupan razvoj (politički, istorijski, industrijski, ekonomski, duhovni) prožela sa kulturom, a nama je kultura i dalje nešto na šta se gleda kao na traćenje novca pre nego kao nasušnu potrebu. U materijalističkom svetu Zapada kultura jeste roba, čak veoma lukrativna. Muzeji i nacionalna kulturna baština, festivali i sve ostale kulturne smotre donose ogroman prihod jednoj zemlji kao Francuska. Zapad izaziva potrebu da se kultura “konzumira”, ali mnogo čini i da ponuda bude primerena. Kod nas ima sporadičnih pokušaja, to je činjenica, država je finansirala značajnu retrospektivu naše svetski poznate umetnice, ali je ceo hvale vredan poduhvat pre izgledao kao indirektna politička kampanja vlasti, nego istinski potrebu jednog kulturno osvešćenog društva. Tim pre što su mnogi slobodni umetnici taj milionski odliv osetili indirektno kroz zavrtanje slavine na drugoj strani . Pa i ovi skorašnji koncerti, deluje da se organizuju više da bi se imućna “elita” malo edukovala i mogla da se pohvali (preko štampanih i elektornskih medija) o prisustvu na ovakvoj svetskoj manifestaciji. Međutim ovakvi povremeni “elitistički” izlivi ne daju pravu sliku o brizi jedne zrele države o kulturi i umetnosti, jer dokle god umetnici nisu valorizovani na dostojan način, dokle god ne postoji održiv sistem koji će kulturu podržati permanentno, a ne u iznimnim slučajevima, ne možemo govoriti o progresivnoj kulturnoj politici.
𝐋 Budući da ste profesor, kako je predavati slikarstvo u Beogradu? Koliko su mladi uopšte zainteresovani da rade na sebi I svom talentu?
– Smatram da bavljenje umetnošću i rad sa mladima podjednako “podmlađuju”, bar je to moj slučaj. Koliko oni uče od mene, toliko i ja učim od studenata. Tako da pedagoški rad ne gledam kao napor, već jedno posebno zadovoljstvo, utoliko pre ako neko od moji đaka dobije neku nagradu ili postigne značajan pomak i uspeh u radu. Naravno, uvek postoje mladi koji shvataju ozbiljnost posla kojim se bave i svesni su da studiranje predstavlja samo početak, bazični trening za kasnije bavljenje umetnošću. Čak nije uopšte bitno koliko su trenutno kvalitetni i uspešni, jer se to vrlo brzo menja, ocena je samo indikator ”prolaznog vremena” u sazrevanju. Mnogo važnije je konstantno i predano raditi na sebi, na sopstvenom usvršavanju. Iskustvo pokazuje da nisu najtalentovaniji oni koji su najuspešniji, već pre oni koji svoj potencijal umeju da funkcionalno iskoriste. Kao i u drugim kreativnim poslovima: talenat je 0, rad je 1, zajedno su 10. Svojim studentima obično kažem da ne ocenjujem njihov talenat, jer to je njihova privatna stvar i ne mogu ga videti niti izmeriti, ako ga radom ne uobliče u likovno delo. Dakle merim rad (angažman, ozbiljnost, istrajnost, inventivnost i imaginativnost, te fokusiranost na zadatak) i pomak (da li ga ima ili nema u odnosu na prethodni period).
𝐋 Da li možete izdvojiti jedno svoje delo, koje Vam je zbog nečega posebno i u koje ste uložili najviše vremena?
– I pored toga što se bavim uglavnom slikarstvom i grafikom kao disciplinama, najdraže delo mi je skulptura koju sam koncipirao i izveo sa svojom grupom Topiary Art Trust (Dušan Marković i Nebojša Ereš). Radi se o skulpturalnom ansamblu Porodica žirafa na Topčiderskoj zvezdi. On je rezultat pre svega jedne mladalačke ideje koja je čekala dvadestak godina da se realizuje, plod je umreženog- timskog rada nekolicine ljudi koji svako iz svog domena doprinosi ideji. Takođe to je jedan od “najnesrećnijih” umetničkih poduhvata u javnom prostoru gde su skulpture rušene 4 puta u desetak godina ! Uglavnom od strane pijanih vozača, koje je policija samo jedanput procesuirala, iako postoje kamere. Žirafe predstavljaju takođe moj ogroman fizički napor i upornost da postanu zelene, jer su se puzavice prvih godina redovno sušile, a samo prve godine lično sam ih zasađivao 6 puta ! One su dokaz i upornosti u pisanju raznih dopisa administracijama: od opštine Savski venac, Gradskog sekretarijata za kulturu, do Gradskog zelenila da se one održavaju, obnove, zalivaju, da neko iz grada permanentno vodi računa o njima jer su skulpture svojina – opštine i grada ! U našoj zemlji, za ovakve poduhvate ispostavilo se da je čovek ipak najslabija karika u ovom lancu. Kada je aktuelno, dok se skulptura postavlja na lokaciju o tome priča par dana, a posle toga niti koga zanima niti je ko odgovoran za bilo šta, kao da ne postoji…
𝐋 Koji je recept za uspeh na polju umetnosti?
– Uspeh u umetnosti je podjednako relativna stvar kao i uspeh u životu. Zavisi šta ko meri – ako je u pitanju materijalni aspekt – ono što danas vredi nešto, za par godina ili decenija ne mora vredeti ništa. Slično je i sa nekom slavom ili notorijetetom. Pa zamislite samo koliko je grupa, ultra poplarnih 80tih godina danas potpuno nepoznato, a slično je i sa likovnom umetnošću. Lično smatram da je već to što umetnik istrajava u svom radu i decenijama predano stvara bez obzira na okolnosti, jedan svojevrsan uspeh. Jer, za bilo kakvo bavljenje ovim poslom potreban je napor, inat, fokus, nasušna potreba koja tinja iznutra i tera te na stvaranje. Kad ste mladi često je prepreka porodično okruženje, onda nerazumevanje okoline, materijalne prepreke, nedostatak prostora za rad ili vremena ukoliko se bavimo nekim drugim prehrambenim zanimanjem, itd. Uspehom i to velikim, smatram ako vi uspete svojim radom (umetnošću), ili svojim rečima ili delom da promenite pogled na život i sam životni put makar jedne jedine osobe. Ako uspete da inspirišete ljude da vide svet drugačijim očima, da promene uvrežene predrasude ili pronađu svoj pravi put, da sebe ostvare na njemu, to je ono zbog čega vredi baviti se podjednako i poslom umetnika i poslom pedagoga. To je neizmerna radost deljenja i suština postojanja.
* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
