Frenk Sinatra i praznici su neraskidivo povezani. Kada god se približi decembar, iz radio-aparata, kafea i toplih domova širom sveta počinje da se širi onaj isti, dobro poznati topao, baršunasti glas.
Pored njegovih verzija klasika poput White Christmas, Jingle Bells, Let It Snow! Let It Snow! Let It Snow! ili melanholične Have Yourself a Merry Little Christmas, kraj jeseni i početak zime jednostavno dobiju svoj puni smisao. One nisu samo muzika, već zvučni zapis toplog doma, praznične euforije i porodičnih okupljanja. Status apsolutnog glasa praznika i titula Chairman of the Board nisu došli slučajno, niti preko noći, iza njih se krije jedna od najuzbudljivijih, najturbulentnijih i najfascinantnijih karijera u istoriji muzike, obeležena strmoglavim padom, dramatičnim povratkom i savršenim spojem umetnosti i tajminga.
Sve je počelo još tokom takozvane Swing ere četrdesetih godina prošlog veka, kada je mladi Frenk pevao u velikim orkestrima Harija Džejmsa i Tomija Dorsija. Kada je 1942. godine zakoračio u solističke vode, izazvao je masovnu histeriju.Već krajem 1944. godine snimio je svoju prvu verziju kultne pesme White Christmas, originalno napisane od strane Irvinga Berlina, a 1948. objavio je i svoje prvo zvanično praznično izdanje na ploči pod nazivom Christmas Songs by Sinatra. Iako je to postavilo rane temelje njegovoj prazničnoj diskografiji, njegova transformacija u globalni božićni simbol desiće se tek nakon epskog preokreta u njegovom životu.
Prelaz sa četrdesetih na pedesete godine doneo je dramatičnu krizu. Sinatrina karijera se našla na ivici propasti: glasne žice su mu otkazivale zbog krvarenja, što je dovodilo do otkazivanja nastupa, a ukusi publike su se promenili dok su tinejdžeri iz njegovih ranih dana porasli. Koncerti su se pretvorili u fijaska gde je pevao pred polupraznim dvoranama, dok su ga medijski skandali, buran brak sa Avom Gardner i glasine o vezama sa podzemljem učinili „toksičnim“ u očima holivudskih studija. Kulminacija je usledila kada mu je izdavačka kuća Columbia Records otkazala ugovor. Sredinom 1952. godine, u očima javnosti, Frenk Sinatra je bio „bivša zvezda“ čije je vreme prošlo. Međutim, Sinatra je odbio da prihvati kraj i izveo jedan od najspektakularnijih povrataka u šou-biznisu. Izborio se za ulogu u drami From Here to Eternity 1953. godine, pristavši da je igra maltene besplatno, što mu je donelo Oskara i preko noći vratilo status zvezde. Iste godine prelazi u Capitol Records, gde započinje zlatno poglavlje svoje karijere. Udružen sa genijalnim aranžerom Nelsonom Ridlom, Sinatra je odbacio sladunjavi stil iz mladosti i stvorio zreliji, sofisticiraniji džez-pop zvuk. Njegov glas je dobio novu dubinu, šarm, toplinu i specifičnu dozu melanholije, što se pokazalo kao savršena formula za kreiranje dalje karijere.
Vrhunac ove evolucije dogodio se 1957. godine kada je objavio album A Jolly Christmas from Frank Sinatra, uz pratnju hora The Ralph Brewster Singers i orkestra Gordona Dženkinsa. Ovaj album je zauvek promenio način na koji se doživljavaju praznične pesme, umesto pukog dečjeg glasa, doneo je osećaj duboke prisnosti, mirisa zimskih večeri i finog pića uz kamin. Iste godine, dogodio se i ključni televizijski trenutak kada je snimio legendarni božićni specijal sa još jednom perjanicom praznične muzike, Bingom Krozbijem, pod nazivom Happy Holidays with Bing and Frank. Prizor ova dva giganta kako zajedno pevaju o snegu na TV ekranima miliona Amerikanaca zacementirao je Sinatru kao sinonim za decembar.
Kada se podvuče crta, jasno je zašto je baš on postao zvučni znak dolaska praznika. Dok su mnoge druge božićne pesme zvučale previše veselo i jednolično, Sinatrinu interpretaciju krasila je emotivnost. Kroz sopstvenu životnu dramu, od pada do trijumfalnog uspona, naučio je šta znači čežnja i potreba za toplinom, pretočivši to u svaki otpevani stih. Zato nam se i danas čini da praznici ne mogu zvanično da počnu sve dok ne čujemo taj čuveni, baršunasti glas.
Naslovna fotografija: Instagram/@sinatra
