Muzej Ive Andrića ne dočekuje posetioca kao običan muzej. Dočekuje ga kao dom iz kog je domaćin upravo izašao i ostavio vrata odškrinuta. Iza njih vas ne čeka muzejska postava koja oslikava jedan period, već čitav život jednog čoveka. Kada shvatimo da domaćin ipak neće doći, sam prostor počinje da govori umesto njega, tiho, škripom parketa i lepotom starih knjiga.
Muzej Ive Andrića na Andrićevom vencu
U srcu Beograda, na Andrićevom vencu 8, živeo je od 1958. godine Ivo Andrić sa suprugom Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta. Oktobra 1961. iz Stokholma je stigla vest koja je okrenula celi svet ka našoj književnosti: Nobelova nagrada za književnost, za roman „Na Drini ćuprija“ i celokupno stvaralaštvo pripala je Andriću. Stan je iz tog perioda ostao isti. Nudili su nobelovcu prostranije odaje, čak i posebnu kuću, ali ih je tvrdoglavo odbio. Čovek kome je svet poklonio najveće priznanje nije hteo da napusti sobe u kojima su nastajale reči.
Četiri hiljade knjiga i stan koji ga i dalje čeka
Oko 160 kvadrata, a u njima više od 4.000 knjiga. Tokom života Ivo Andrić je sakupljao naslove kao drugi ljudi uspomene, pa su police postale najvernija autobiografija. Svaka od njih i danas stoji tamo gde je stajala.
Stan je ostao onakav kakav je bio još onog dana kada je pisac otišao u bolnicu i iz nje se više nije vratio. Ništa nije doterano da bi se dopalo posetiocu, nikakva zavesa nije dodatno stavljena radi efekta. Upravo zato se u njemu oseća ono što se u muzejima retko oseća – da je vreme ovde samo na trenutak zastalo i da čeka nečiji povratak.
Velika soba: kofer, odela i Nobelova nagrada
Jedino što se promenilo u odnosu na raspored iz piščevih dana jeste zid. Srušen je onaj koji je delio spavaće sobe, pa je od dve tišine nastala jedna velika. U njoj sada počiva ono što je ostalo od jednog života – spisi i memoari, stare fotografije i pisma koja su nekada putovala od ruke do ruke… Pogled se prvo zaustavlja na koferu. Običan predmet, a govori više od mnogih biografija, o odlascima i dolascima.
Blizu njega stoje dva odela.
Jedno je diplomatsko, krojeno za sale u kojima se kroji istorija, a drugo je ono u kom je Andrić stajao pred kraljem i primao Nobelovu nagradu. Između ta dva odela, između čoveka na dužnosti i čoveka slave, počiva je sama nagrada. U toj jednoj prostoriji stoji sav put koji je pisac prešao.
Dnevna i radna soba – miris papira, drveta i mudrosti
U dnevnoj sobi kauč još uvek čeka da neko sedne, na zidovima stoje umetničke slike koje je sam pisac okačio, a sto za ručavanje kao da se nikada nije navikao na to da za njim više niko ne ruča. Parket škripi pod svakim korakom, ali u toj škripi ima nešto lepo, kao da sam stan tiho ponavlja imena onih koji su njime hodali.
Radna soba je ipak ono što posetilac najduže nosi sa sobom kao uspomenu kada izađe iz ovog muzeja. Čim se uđe, u vazduhu se prepoznaju papir, drvo i knjiga, tri mirisa koji zajedno čine miris spokoja i mudrosti. Radnu sobu moguće je videti samo sa praga, jer ulazak u nju nije dozvoljen. Tako je želeo da bude posle smrti, jer je hteo da sačuva ono najličnije što je imao. Zato posetilac staje pred otvorenim vratima, kao pred granicom koju niko ne sme da pređe i samo pogledom dotiče sto, police i stolicu na kojoj su nastajale misli ovog velikana, gde su rođene stranice koje se i danas čitaju u školama i uče na tuđim jezicima.
Zatvorena vrata
Postoji naravno i ono što se ne vidi. U stanu se nalazi još nekoliko odvojenih prostorija kojima posetioci nemaju pristup. Vrata su zatvorena, a iza njih ćuti ono što nikada nije prikazano. Pisac koji je ceo život gradio svet u kom je nedorečeno važnije od izrečenog, verovatno ne bi poželeo drugačiji kraj ovog našeg obilaska.
