U srcu Beograda, nadomak Novog dvora i Skupštine, nalazi se Pionirski park, zelena gradska oaza u kojoj se i danas pomene Ivo Andrić. Nobelovac i ovaj park povezani su na onaj tihi, nenametljiv način na koji se pisci vezuju za mesta: ne velikim rečima, već navikom, ponavljanjem i svakodnevnim prisustvom.
Andrić i Beograd
Beograd je u životu Ive Andrića bio mnogo više od adrese. U grad je stigao 1919. kao činovnik, a kada je bilo najteže, u okupirani Beograd vratio se juna 1941. i tu proveo četiri mučne ratne godine, dok je u stanu, čak i za vreme bombardovanja, radio na svoja tri velika romana. Možda je upravo zato o gradu govorio sa toliko preciznosti i toplote. U intervjuu za novogodišnji broj „Beogradskih novina“ 1954. godine, govoreći o previranju na kome je Beograd nastao, rekao je da To nije nikad bio grad mirnog razvitka, ni lakog života. To previranje traje i danas i u njemu se neprestano i rađa i nastaje ovaj grad sa svojom čudnom mešavinom velegradskog, malovaroškog i seoskog elementa, modernog i patrijarhalnog života, slučajno stihijskog i planski smišljenog načina rada (…) Takav Beograd je varoš oporog podneblja i davnašnjih urbanističkih kontrasta i urnebesa, ali varoš visokog neba i najlepših vidika, varoš mešanog stanovništva, bez sentimentalnosti, ali varoš dobrih nadahnuća i smelih odluka u velikim časovima svoje i svetske istorije.
Čovek koji je tako gledao na grad nije ga posmatrao s distance. Gotovo je „hodao s njim“, slušao ga i upijao njegove kontraste, od gradske vreve do tišine parkova, pa nije čudo što se i danas gde god da krenete po Beogradu, pojavi neko mesto vezano za Andrića.
Andrić i Pionirski park
Andrić je kod Pionirskog parka živeo u stanu u zgradi koja je danas njegov Spomen-muzej, u ulici koja se nekada zvala Proleterskih brigada, a danas nosi njegovo ime. Park je bio tek nekoliko koraka od njegovih vrata, pa je prirodno postao produžetak doma. Pisac nije morao da ide daleko u potrazi za mirom. Dovoljno je bilo da pređe ulicu i zađe među stabla, u sasvim drugačiji ritam od onog koji je diktirao grad. Šetao je polako, ozbiljan i zamišljen, u odelu i mantilu, uvek uredan i uzdržan kao i u svojim rečenicama. Najčešće je to bilo pre podne, u satima kada je dan još bio pred njim.
Da su šetnje bile deo Andrićevog svakodnevnog života, svedoči i jedan trenutak koji je ušao u istoriju srpske kulture. Kada se oktobra 1961. vraćao iz svoje svakodnevne šetnje, presrela su ga dva mlada novinara i javila mu da je dobio Nobelovu nagradu. Vest je tako stigla do pisca na ulici, onako kako ju je on najmanje očekivao – usred uobičajenog jutarnjeg ritma, daleko od svečanih sala i fotoreportera koji će ga tek nakon toga okružiti. Kasnije je i sam pričao o tom iznenađenju. Sačuvano je i da ga je zatekla dok je hodao, što dovoljno govori o tome koliko je šetnja bila sastavni deo njegovih dana. Gde je tačno tog jutra šetao, izvori ne beleže, ali slika čoveka koji sa tišine svoje šetnje stiže pravo u svetsku slavu ostaje jedna od najlepših epizoda njegovog života.
Dan u Pionirskom parku
U ovom delu grada posmatrao je prolaznike, drveće i svetlost koja se probija kroz krošnje, a verovatno je u glavi već slagao rečenice koje će kasnije stići na papir. Za čoveka čija je proza počivala na pažljivom posmatranju ljudi, sudbina i sitnih pokreta, ta tiha šetnja nije bila odmor od rada. Bila je njegov deo.
Beograd mu se za to odužio na način koji najbolje priliči piscu: dao je njegovo ime prostoru kojim je hodao. Andrićev venac, ulica uz sam park koja povezuje potez kod Novog dvora sa Ulicom kralja Milana, danas je jedna od najpoznatijih adresa u gradu. Njeno ime se u javnom govoru često koristi i kao sinonim za državni vrh, jer se tu nalaze važne institucije. Ipak, za ljubitelje književnosti ono će uvek značiti nešto drugo: trag jednog čoveka koji je ovuda svakog dana prolazio sa beležnicom u ruci.
Najlepši podsetnik na to je spomenik Ivi Andriću, delo vajara Milenka Mandića, postavljen u blizini parka. Skulptura prikazuje pisca u prirodnoj veličini, u karakterističnom mantilu, kako korača. Mandić ga nije podigao na visoki pijedestal ni obavio patetikom, već ga je predstavio onakvim kakvim su ga prolaznici i pamtili kao čoveka u hodu. Zbog toga se mnogi zaustave pored njega, a poneko se i nesvesno osmehne, jer se stiče utisak da nobelovac i dalje deli prostor i vreme sa onima koji prolaze.
Danas, kada Pionirskim parkom šetate uz žamor grada, vredi na trenutak usporiti, jer su staze kojima se krećete iste one kojima je išao čovek koji je svetu podario dela kao što su „Na Drini ćuprija“, „Prokleta avlija“, ali i čitav jedan svet izgrađen od tišine, pažnje i preciznih reči. Možda je upravo to najlepše što jedan park može da ponudi: osećaj da ste, makar na trenutak, deo iste priče.
