Foto: WIkipedia/Javno vlasništvo

Pročitajte “Pisma iz Pariza” Miloša Crnjanskog

Početak
30/11/2023

Voleo je, sanjao i pisao o ljubavi. Pored nje, veliku inspiraciju pronalazio je u gradovima u kojima je obitavao. Zbog jedne Vide, prodao je kuću i preselio se u Pariz, a o ovom gradu napisao je posebna pisma koja se i danas prepričavaju.

Mi vam u nastavku donosimo njihove delove, kojima je Miloš Crnjanski preneo utisak o gradu svetlosti iz 20. veka.

IV PARIZ (2)

Mora se pisati satira.

Gorko u našoj sudbini je najviše, to, sad, ovde, vidim: da nevidljiv, i divan, uticaj vesele mladosti (tvrdim da od njega zavisi čar svakog stoleća), kod nas, uvek, kod svakog pokolenja izostaje. Nema, nijedne, akcione pruge, kod nas, na kojoj bi dinamična snaga veselosti mladosti bila dokraja vidljiva. Za kratko vreme, uvek, sve postaju krivudave, ugušene, prekrhane. Ove misli mi dolaze usred studija, u vezi sa pokretom naše romantike. Zaprepašćuje me niskost sa kojom se borilo protiv Jakšića, oko Zmaja i Laze Kostića.

Vi mislite da to nema veze sa onim što ću vam pisati? Videćete da ima.

Hteo sam da počnem o slikarstvu i pozorištu ovde. Obratno ću. Neka bar ovo, bitno, stiže do svakoga nepomućeno zlim, podsmehom, šegačenjem. Jer, posle, kad budem vrlo lepo, pisao o Pikasu, nazvaće me huljom. A kad budem pisao protiv francuskih pozorišta i francuske dramaturgije, napisaće da sam, poreklom Madžar. Bi znate, kod nas, kad se ocevi mrze, svete se na deci; kad se voli devojka, pa ona neće, oduzima se, ako se može, penzija njenoj majci. Ko piše u slobodnom stihu, glup je ili lopov.

U mirisu Pariza najlepše što sam osetio jeste: bezgranična ljubav i bezbrižnost. Kako su ovde vesele borbe! Ove večeri, pune širokih voda, mostova, koji se previjaju preko večnosti i proleća, posle kiša, donose mir. Babe koje prodaju češljeve, narandže, novine, i gledaju, ako mogu, da vam zadrže kusur, pevuckaju celo veče. Ljudi, pogrbljeni od grehova i razvrata, pevuckaju. Sve to radi života.

Videćete, sve će to biti u vezi sa onim što ću pisati.

Danas samo o štampi.

Ovo je, još uvek, evropska sila, i, malo rezignirana, ona, još i danas, ima sav čar latinskog smeha. Mislite da to dolazi od tradicija? Ne sasvim. Ta naša vojvođanska štampa ima otmene i lepe tradicije, pa ima li gluplje od nje? Kod nas može samo jedno pomoći: sve što je najbolje u novinare!

Iako velika štampa ima, i ovde, životinjske nagone, imala je nekoliko velikih trenutaka ove godine. Ona je spasla Poljsku. Ne vlada. Nemojte misliti da se zatrčavam. Ona je rešila sirijsko pitanje, i vodi sad veliku turkofilsku kampanju. Njen rad protiv Nemačke je sjajan. Neverovatno tačno ovde u čemu je nemačko pitanje. Njina borba, s prgavim Lojdom Džordžom, imala je i veličine i toplog humora. Ja ih gledam već mesecima. Od krajnje leve Clarté, do krajnje desne Action française, ni jedan dan nisu bili potpuno u opreci sa gomilama.

Ostavite se naše najnovije gluposti: germanofilstva. Pozdravljam svakog anglomana, a podsmehnuću se i sam mnogo čemu francuskom. Ali je Francuska daleko, i, još uvek, lepa. Nemačka, i najidealnija – a nje sad, sto godina, ne može biti – za vratom nam je, izgaziće nas. To je detinjasto jasno. Ne slušajte nikog, i ostavite se, već jednom, onog našeg, paorskog, lakoverja. Ja, nemački đak, vrlo dobro znam šta pišem. Uvidite, već jednom, da sve ne zavisi od poštenih. Pustite da u to veruju komuniste.

Nemojte misliti da sad dolazi himna Francuskoj. Našto to večito padanje iz ljubavi u ljubav? Ljubite sebe. Neka nestane ona životinjska „slovenska“ žeđ za obožavanjem. Ja, prečanin, izučen, vrlo dobro znam sa kim imamo posla. Dobili smo olupane čamce, mesto flote. Pokušavaju da naprave dunavsku federaciju. Poneki viši oficir, koji se parfimiše, priča i ovde da spavamo sa svinjama. Šta to mari? Dajem vam reč da je Pančevo čistije nego Brest, Kamper, Morle.

Oni nas ne znaju – tome smo mi krivi. Talijani su npr. zaprepašćeni kako o njima mislimo. Jedan moj mladi prijatelj pokazivao je, ovde, malog anđela, drvorez, iz jednog od naših najstarijih manastira. Slikari, i najbolji, i najmoderniji, strčali se da vide, i sad sve revije ištu članke o tom, i o našem starom živopisu. Mi, tamo kod nas, mislimo da je to svršena stvar. Obucite neke dame u crno, i pošaljite ih na grob vojvode Putnika, pa ćete videti. Trebalo je beogradskim opštinarima kupiti bolje cilindre, i reći im kakav se žaket oblači pre i kakav posle podne. Jedni će reći da ponavljam stare stvari, a drugi da sam socijalpatriota. Ali je ovde život sagrađen, i to prilično čvrsto, na osnovi učtivosti i prijatnosti. Od Amerike do švedskog kralja, svi su se poklonili grobu Neznanog vojnika; mi smo to učinili gore nego republika Liberija. Mislite da je na Kajmakčalanu sve rešeno? Čekaju vas gorka iznenađenja.

Ovdašnja štampa, vrlo tačno, zna naša pitanja do ujedinjenja; odonda ima o nama zbrkane i smešne pojmove. Mislite li da je kralja Nikole propaganda popustila zato što nas poštuju; naše mrtve, naše žrtve? Pala je zato što je danas, na veru, nemoguće naći para. Da je našla, videli biste. Druge su našle.

Bugari pomalo uspevaju. Niko ne zna više za bugarska zverstva, i svaki zna, od njih, da je kod nas sve rovito. Pre neki dan davao se komad Bernarda Šoa: Heroes et soldat. U njemu se spominje Slivnica; tapeti su stilizovani patlidžani, Bugari su kavaliri, Srbi kukavice, srpska artiljerija ne tuče granatama, jer ima samo čokolade. Sve je to, naravno, šala. Vi znate Šoa, a znate i engleski humor. Gorki su. Teza je da je pravi vojnik, profesionalni vojnik, kukavica, a svaki heroj operski pevač. Tako hoće Šo, praveći cinične aforizme na račun poginulih, možda baš zato što ih žali. Niko se nije smejao. Smejale su se samo visoke i vitke Engleskinje. Francuzi, koji znaju šta je komedija, ali ne znaju šta je engleski humor, igrali su komad po molijerski. Ali ta ista štampa, koja ima beskrajno široku skalu da, ma kako, ma kome, kaže istinu u lice, zbunila se, i mešala je našu nesreću sa bugarskom, nevešto i cinično. A da vidite da je ko pisao na francuski račun, ili da je ismevao Poljake!

Inače, oni na sve paze. Pre neki dan, igrala je trupa Komedije francuske u Norveškoj. Novine su javile da su Norvežanke dotrčale, sa svih strana, da vide u Komediji francuskoj toalete. Francuskinje su bile prosto obučene. Norvežanke razočarane; sad sve novine napadaju upravu.

Ja razumem da naše diplomate, skromne, itd., ne mogu da zamisle da daju novinarima više, mnogo više, nego što su njihove sopstvene plate; ali zašto ih bar ne prate, i ne laskaju im, to ne razumem. Ja razumem čak i to da smo mi navikli da se bude, besplatno, oduševljen. To su i Francuzi. I bolje nego mi. Ali, samo za sebe. Bilo je odista krajnje vreme da učtivi, inače možda osrednji, g. Vesnić opet dođe.

Možda ćete reći: sve to nije važno. Da, kad bi u našem Parlamentu imao pet stotina tvrdoglavih, mišarskih, javorskih seljaka, pa da ne mrda ni tamo ni amo. Ne bih točio limonade iz Makijavelija. Ali mrtvi brzo ućute, a vidovdanska etika ne pali svuda.

Prošla nedelja bila je madžarska.

Sve su novine ćutale i čekale. Neka nikog, kod nas, ne prevari njina korektnost. Sad, dabogme, kažu da ih je bio strah od zapleta, koji je mogao nastati da je vojska Male antante ušla. U stvari svi problemi u Francuskoj, danas, svode se na franak. Imaju dve groznice: odštetu, i strah od boljševizma. Ja sam pratio sve novine te, madžarske nedelje. Kako su glupe bile naše, u isto vreme. Izgleda da se kod nas i ne sanja šta se, prošle nedelje, događalo. Sve su novine javljale da Francuska, uostalom, i nije zainteresovana u madžarskom pitanju. Neke su sentimentalno spominjale kako je Karlo uvek pokazivao izvesne simpatije za Francusku. Neke su čak spominjale interes Evrope, da osamnaest miliona Madžara i Austrijanaca, pozitivnije vrednosti nego mi, budu spaseni. Opinion je napisala da smo mi uzrok mnogom zlu.

Zašto se čudite? Franku nije nimalo svejedno kako stoji kruna. Već i talijanski boljševici znaju da je ekonomija važnija nego ljubav prema bližnjima. Ovaj narod je napaćen kao i naš. On misli da je više. Njega varaju drugi. Mi smo kitili domove kad oni nisu bili još ni u vardarskoj dolini. Oni su bacali u vatru u Šampanji i svoje najmlađe, čekajući Amerikance. A, ovde, ne samo piljarice, gledaju da zadrže kusur. Franak ne razume dolar, nas ne razume franak. Ceo taj problem oni gledaju sa dve tačke: valuta krune, i prisajedinjenje Austrije Nemačkoj. Štampa im je, možda, nepoštena prema drugima, no beskrajno poštena prema svojima. Ja sam odrastao među Madžarima, i često se smejem onome što se kod nas o njima misli. Neki misle da su uterani u rat, drugi da su se smirili, a najnovije, mnoga gospoda što su sedela po klupama bulevara Sen Mišel misle za njih da su stoka. Međutim, oni će, kao i Nemci, još sto godina, čekati u zasedi. Ima stvari koje ne mogu biti drukčije nego što su. Oni imaju svoju lepu iredentu kod nas u Vojvodini. Nad njinim starim, lepim varošima, koje su se zavukle u slovačka, vlaška, rusinska srca Karpata, kao san, jednako visi kruna svetog Stefana. Mi prezrivo govorimo o njinim orfeumima, ali su i ti bolji nego naši, i nisu tako puni kesaroša i gimnazijalaca. Viče se protiv madžarske trgovine; solidnija je od zagrebačke. Francuska štampa to zna, i, što je gore, kaže. Čuvajte se, čekaju vas na Dunavu nemila iznenađenja. Dosadno je i odvratno naše praskanje. Ne prezirite ih, ali se ugledajte na Čehe.

Osobito jedno ne zaboravite, na šta danas niko kod nas ne obraća pažnje. Na Baranju, sa ugljem. Mogli smo je dobiti, prošle nedelje, a što bolje, pomoću samih Madžara, komunista, radnika, ugljara. Mogli smo je, kroz godinu dve, velikodušno isprazniti i vratiti. Reći će neko: kako može socijalist biti tako ciničan, i da li će, na taj način, ikad biti mira? Ja znam samo da, ako baš treba nekog voleti, onda ću vodati one koji su najviše patili. A to smo, zasad, izgleda, mi.

Imamo trista hiljada Švaba. Ja obožavam njihove socijaliste. Samo im ne verujem, i malo ih se gadim. Milujemo ih jer su bezazleni, nevini, itd. Bezopasni su, jer nemaju veza sa Nemačkom. Ali niko neće da vidi da je to gori elemenat od Madžara, kraj svega kupusa koji tako divno sade. Niko ne zna madžarsku propagandu kod njih. Pogledajte ih u Češkoj. Nije problem u hrvatskom pitanju. Ovdašnja štampa, iz raznih uzroka, misli da ta pitanja nećemo moći rešiti. To misli od najnovijeg doba. Treba im dokazati protivno. Kako, to je svejedno, jer oni su potpuno razočarani, i sve im je svejedno.

Kako sam se veselo nasmejao onima koji, kod nas, mrze Italiju, i deru se protiv nje! Zna li se gde je bilo težište madžarskog pitanja pre nedelju dana? U Rimu. Pariska štampa je to maliciozno priznala. Kod nas, ni jedan list nije imao pojma o ulozi Italije, prošle nedelje. Sve što se komentarisalo, beše Brijanova izjava.

Foto: Wikipedia/Javno vlasništvo

Inače, ni ovdašnja štampa ne trpi da joj se kaže istina u lice. Ali poštuje onog ko joj kaže iza leđa. Katkad su ljupki, i smešni. O stogodišnjici Betovena, pronašli su da je ovaj mrzeo Francuze a, posle, dokazali da ih je voleo. O Knutu Hamsunu su napisali da je bio germanofil, za vreme rata, i da kaže da su degenerisani. Sad ga čitaju. Tagora je bio u Parizu. Jedva je mogao da održi predavanje. Bio je suviše iskren i nije im laskao. Napali su ga i nazvali banalnim i afektiranim. Sad drži drugi predavanja o njemu.

Oni su s detinjastim oduševljenjem dočekali Ruse. Sve. Ma kakve. Ako carski balet, ili Masin, skače i lebdi, oni ga upoređuju sa pticama. Ako Truhanova troma, i pod uticajem Dunkanove, mistificira, nađe se grofica od Noaja da napiše o njoj: „Ples joj je težak kao u svećenika, a igra toplo kao životinje.“

Ali otmenost i čistota ove štampe je u unutrašnjoj politici. Ako se šegače, sa sobom to ne čine nikad. Nisu Atinjani. Ne prodaju se sasvim. Naša je baš u tome najprljavija.

Ne, neće propasti. Oni vrlo tačno znaju da se od sume franaka, kad se preračunaju u marke, diže kosa na glavama nemačkim. Ipak će oni dobiti sve što se može.

Mi bismo mogli bar jedno: da naši ministri na raspoloženju, svake nedelje jedanput, šalju svoje izveštaje ovamo; dalje, da im damo još nekoliko ordena; a, ako treba, mogao bi se i predsednik njinog novinarskog udruženja izabrati u jednu od naših naučnih akademija.

Od primirja mi, ovde, svaki dan, gubimo. Čekaju nas nemila iznenađenja. Još.

Ostavite se germanofilstva, koje, u zadnje doba, sve češće, iz naših novina, izbija.

Kad sam, prvi put, ušao u Parlamenat, pala je Legova vlada. Predsednik, vrlo elegantan, klanjao se na sve strane. Siromah, mislio je da je sve njega radi. Nije ni sanjao da je to unapred udešeno, i da se Brijan, jer to ovde čine i socijaliste, parfimiše za doček.

Čar, ironiju, smeh tih dana nikad neću zaboraviti. Idući put o tome.

V PARIZ (3)

Mladaći su u XVIII veku ispitivali život, u XIX su ga kritikovali a u XX su ga prezreli i traže, mesto njega, nove i dublje prostore.

Zbog tog kulturnoistorijskog raspoloženja, koje me, sve više, obuzima, meni je dosadno pisati o onome što bi većina da čita.

Hteo sam da pišem o politici Treće Republike. Odustajem, jer ne znamo da se smejemo. Ona je posle juna tragična. Pre neki dan, videvši, pun smeha, kako nam Italija, naš protivnik, čini najveće usluge, a posle „plebiscita“ u Tirolu činiće ih još više, hteo sam da napišem beskrajnu zahvalnost Danunciju. A vi znate kako se kod nas dreči protiv njega, A da ne beše njega, kraj svih engleskih blokada, danas bismo imali, za vratom, jednu odmornu Italiju, bogatu, i još više uobraženu. Kako da pišem o politici Treće Republike, i o barometru franka, kad bih morao pisati pri tome, o našoj reparacionoj komisiji ovde? Odustajem.

Pisaću, vrlo kratko, o pozorištima. U njima vrvi svet, i gleda toalete. Na galerijama se ljubi. Uostalom, u tome ima tradicija. Visoko gore, sad smešne, još postoje one lože, sa rešetkama, iza kojih se, nekad, , činilo sve, i večeralo, gledajući komedije, koje nisu bile bludnije od života. Sad se to retko dešava. Inače, sve ovo ljubakanje po tramvajima, pod zemljom, i na ulici, dosta je ljupko. Nije to neobuzdanost. To je prosto ovdašnji, razvijen osećaj za reprezentacijom.

Ni umetnost nije više opasna. Ko ima talenta, piše lepo i pametno ljubavne drame. Ona, on, i muž. Ponegde umešano jedno lovačko odelo, ili ma šta što publika voli; iza zavese svira violina, a pri kraju, pod starost, sve se žene smire. Ni jedan pesnik ne jauče. To čine još samo Sloveni. Ovde ljudi davno znaju da to nema smisla.

Između činova, na zavesi, javljaju rezultat trka, i, ako se negde sudario voz, koliko je mrtvih. Posle, reklamu lepog boksera Karpantijea, koji je fabrikant posuđa. Posle se komad nastavlja. A posle, svi večeraju javno i poštuju sebe.

Uostalom, ovaj patos, to je zao uticaj Tolstoja na mene, koji je mrzeo kulturu, voleo seljake, išao bos, i jahao skupe konje.

Glumci su, razume se, sjajni. Ukus, scena, brzina radnje, savršeni su. Ali, to znate.

Nekad je smetala svežina, irealnost, veselost, duboka istina, koja se krije u svakoj neprirodnosti, kad su glumci bili žive marionete; danas, dakle, imate na pozornici konje, lavove, kulu oklopnjače, koja bombarduje, travu koja raste, i đubrište po kome šetaju kokoši. Dijalog nam je bio neprirodan. Sad imate, dakle, dijalog pariskog pozorišta, posle kojeg može doći samo još dadaizam, ili ludilo.

Ja ne kažem da on ne treba da se odomaći i kod nas. Naprotiv. To je progres. Uostalom, oni se, na sve to, smeše i pokazuju, statistike pozorišnih poreza.

U državnim pozorištima, treba priznati, nije kao na bulevarima. Tamo se čuje aksan Akademije, Kornej, Rasin, Molijer.

Šekspira nema. On je još uvek „sauvage ivre“, kao u vreme Voltera. Ako mu ovogodišnja proslava ne pomogne!

Foto: Wikipedia/Public domain

Grke igraju ne može biti gore. Istina, ne misle, kao Rajnhartovi Nemci, da je za grčkost dosta urlikanje, cirkus, i velika osvetljenja, ali nemaju ni stil jednog Moisija, Basermana, Vegenera. Igraju ih kao, nekad; Talma i Mune Sili. Na koturnima. To je najzad, manje važno. Ali je prosto smešno kako ne znaju za sudbine i brakove Atridâ, ni da je tragediji koren tragos. Još uvek grčka jasnost, čistota, mirnoća. Kao da ne čitaju Aristofana. Kao da nema iskopavanja, i najnovijih dokaza. Ideal, koji su stvorili njini didaktičari i švapski profesori, neoboriv je. Luvr ima lepu zbirku grčkih ćupa. Na tim kraterima, kao trag vina, još se rumeni sve pijanstvo bogova, žena, i golih mladića. Njin barok, Versalj; njin rokoko, Trijanon – znali su šta je antička umetnost. Tek naduveno slikarstvo revolucije zaboravlja. Sad imaju vrlo dobre prevode Heraklita, znaju Platona bolje nego iko, čitaju, u tim odlomcima, svu tamu, bol, i uznemirenost čovečanstva na jonskim obalama; pa ipak igraju Grke gimnazijski.

Uostalom, ima nečeg dirljivog i smešnog u tome kako bezbrižno mešaju sve što je tuđe, ali lepo, u svoje. Slušao sam, na Veliki petak, stare latinske horale. Pevali su ih sa razočaranošću čoveka koji ne samo zna, nego i voli, prolaznost i prošlost; latinske reči, stara imena svetaca i svetiteljki izgovarana su veselo francuski.

I kod nas, naši učeni ljudi, davno su ismejali lažan ideal Maratona i Termopila. Ovde, sva Sorbona, najfinije grekiste, još uvek brane grčku čistotu.

Što me je zaprepastilo, to beše, kako daju Korneja, Rasina, Molijera. Stvari koje su prošle tako je lako videti, ne slagati, a ulepšati.

Kad bi kod nas, mesto psovke na tzv. „mlade“, pustili ih da, ponešto, učine, uveren sam da bi se našao dramaturg i režiser koji bi dao Steriju tako da bi se pojavio ponovo, kao stara, zaboravljena, a naša veselost. Kostić, o kome svaki, bezbrižno, kaže da je lud i pust, malo stilizovan, dao bi na jednu lepu, romantičnu tugu i ponos jednog rodoljublja koje je, u snu, a sve se prvo u snu ostvaruje, sve ostvarilo. Da i ne govorimo šta bi se dalo učiniti sa dubrovačkim dramama i Gorskim vijencem.

I ovde, nigde pojma o onoj užasnoj usamljenosti Korneja, nigde njegov krik: „moi, moi“, nego je sve zlato, oklop i deklamacija, na kojoj se uče advokati.

Kad mi nisu dali grčkost, mislio sam da ću dobiti bar onu lepu pseudogrčkost Rasina. Grčkost Versalja, bahanaliju, koja je postala svetkovina, razvrat, koji je postao mudrost, urlik očaja i strasti, koji je postao mutan, bolan osmeh. Režiser zna svaki kaiš Fedrinih sandala, ali nikad nije čitao uspomene Sen Simona. Glumci su dizali desnu ruku uvis, a levom stiskali trbuh, i mislili, to je grčki pozdrav. Hipolit je nervozno gladio čelo, sasvim moderno, i mislio da je potpuno u Helasu, ako zagrize, koketno, u prsten na ruci, kao u salonu, digne oči i prošapuće: hélas!

Molijer se ovde daje, još uvek, za gimnaziste. Veselo i ljupko. Kao revije operetske: Tout feu, toute femme. Teško da je taj putujući glumac, posle onoliko neuspeha, čak i kod žena, bio ovako vedar. Don Žuan je jedna velika, crna, užasna senka.

Ipak, duboko i francusko, i lepo je, izvesne stvari nikad ne hteti videti. Ali je zlo da ga daju uvek istog. Niko, niko ne može ovde da obnovi scenu. Niko neće da uvidi da je trebalo ti podsmesi čovečanstvu, ta zaleđena gorčina, te iskrivljene maske, kroz stoleća, da se skamene. Ne vide da tu više nije važno kako stolice stoje na pozornici, iz kojih vrata izlazi novo lice, ni brz dijalog. Ne vide da bi posle nekih rečenica trebalo dugo, dugo ćutati. Da ga mogu igrati i pred jednim belim platnom, na pozornici od samih ogledala. Da su to večnosti. Da te reči, te maske, mogu da dignu do monstruma, do kolosa.

Većinom ga daju zajedno sa Labišem. 

Treća, uznemirena, vrsta pozorišta su tzv. „umetnička“. Tu se sve skupilo. Uticaji ser Gordona Krega, Antoana, Rajnharta. „Pozorište za narod“, u ogromnom Trokaderu, vrlo jevtino, daje bezbroj drama i opera. Dobijate najbolje koncerte Betovena, Vagnera, Baha, Cezara Franka, Debisija, Ravela, i najgore operske predstave. Oh, Francuzi se, ako im prebacite što, vrlo brzo požure da vas zadive.

Rusi su na sve strane. Njine balete obožavaju. U najlepšem pozorištu Pariza, u „Teatru Jelisejskih polja“, nižu se „svetski događaji“, sa cenama na stotine franaka i najnovijim toaletama. Dekor i kostime, koji staju hiljade, crta Pikaso. Rusi se baš ne trude da očuvaju simpatije, nego često, drsko, daju obične stvari. Samo, katkad, Masin zadivi svojom koreografijom najnovijih: Stravinskog, de Fale, Satija. Tada, na primer, kod Stravinskova Proleća, dolazi do buke; frakovi se uzbune, dekoltovana grla viču, čuju se i zvižduci; najzad, mladići grlatiji i šakatiji, pobeđuju, i sve se sliva u ogroman pljusak i klicanje; gomila igrača ljulja se, pijana od prolećnog zanosa, pred dekorom, koji je „kosmički“, i sve se smiri u teškoj, ogromnoj temi bola, koja nadleće kakofoniju. Odmah zatim, Tristan i Izolda. Prvo kraljevska opera iz Torina, za njom kraljevska opera iz Haga. Talijani su pevali talijanski, i tenor je sladio, Holanđani su pevali vagnerijanski i larmali. Vagner je sad ovde jako u modi.

Što me je zasmejalo, i setilo borbe oko Vuka, kad se za jednu jotu, kao danas za „kosmizam“, nazivalo protivnika lupežom, izdajicom, bogato oženjenim, i slično, to je da Francuzi mirno pevaju već sto godina, ono muklo ê, koje ne izgovaraju. Najtrezveniji narod Evrope, pariska Opera, fini muzičari, svako veče, kao neki groteksni kontrapunkt, hiljadu puta slušaju, na kraju reči, to, kao iz lonca, debelo öeö.

Već i recitativi, jasni i suzni, u liturgijama Palestrine, i odgovori Tomasa da Vitorije, bili su smešni izgovarani rogobatno latinski, ali slušajući Ramoa, Lilija, ili Orfeja Monteverdijeva, sa onom zvonkom, melanholijom kojom se završava renesansa, mene je to glupo i tupo, kao iz bureta öe, dovodilo do očajanja. Oh, na kraju je sve navika, a dno je svake navike jedno užasno ludilo.

Manja pozorišta „des Arts“, čudna su i smešna. Mnogo je vode proteklo Senom i Parižani su mnogo štošta videli, pa im je teško dati senzacije. Kraj malih komedija, koje igraju, sjajno, imate vađenje očiju; markiz de Sad seče perverzno ženu na pozornici (vidi se krv), a abnormalne dame drže u ormanu leš mrtve devojčice. Posle toga, sentimentalne scene. Sve to nije bez jedne beskrajne „ispečenosti“ u zanatu. Rusi imaju svoje pozorište, gde daju stilizovane bajke, prozne pesme Turgenjeva, ukrajinske horove, male scene i groteske. Ali, na kraju krajeva, sve je pod diktaturom mase, koja hoće, zasad, samo da se smeje, smeje,  smeje. U dokumentima sa njinih bojišta, u politici, nalazite svu lepotu pobedničkog ironičnog latinizma. U laboratorijama ima jedna vrsta novih Francuza, koju, otmenu i tragičnu, ne znaju u Evropi.

Na ulici, u javnosti, u pozorištima, zasad, vlada ono prostačko, što oni nemoćno nazivaju „goloa“.

VI PARIZ (4)

Počelo je doba velikih trka pa se izložbe zatvaraju. Mogu, dakle, da završim pismom o njima.

Danas je otvorena i zadnja dvorana Luvra. Objavili su da je kupljen jedan Direr. Gola Olimpija i odaliske Engrove tajanstveno sjaje. Sunčanje na Jugu, gde su ih krili, natopilo ih je nekim novim, čudnim bleskom. Sad su dvorane pune Engleskinja, koje jaka, krvava hrana čini strasnim, a, kad to prođe, estetama. Uskoro će u Luvru zavesti ulaznice. Godina je završena.

Bile su četiri velike, sezonske, izložbe. Saloni: Jesenji, Nezavisnih, Nasional, i Francuskih umetnika. Počeću odostrag, jer tako je najlakše preći preko njih.

Malo više o Jesenjem salonu, jer tu je bilo skulptura od Zatkina, slikâ od Frijesa, Andrea Lota, itd. Ali o njima pri kraju. Kod Jesenjeg salona mogu spomenuti i našeg skulptora Deškovića, koji je, ovih dana, odnet u ludnicu. Izlagao je svoga Kraljevića Marka, i on mu je došao glave. On je loš đak Meštrovićev. Ogromna njegova skulptura toliko je napeta od snage i „etičke“ ekspresije, da Šarac, sa ispalim grudima, izgleda kao gusak. Francuzi su stajali i šaputali uplašeno: „que c’est drôle“. Staja u kojoj ga je držao bila je mnogo skupa, a nikako nije dolazio do „slave“. List za žensku modu, Vogue, doneo je sliku skulpture, o kojoj kaže da predstavlja Kraljevića Marka „čehoslovačkog“ narodnog junaka, od „ruskog“ skulptora Deškovića. Izvolite pogledati januarski broj. Dešković je, uskoro zatim, došao u kafanu i objavio da će ga pokloniti Bugarima, jer je on bio „hrvatski, antidržavni element“. A posle je pričao da se Marko ženi, i poludeo je. To svakako ne škodi mnogo našoj skulpturi – ili vidovdanskoj etici…

Da pređem na ovogodišnje reprezentativne izložbe pojedinih naroda. Bile su četiri: poljska, đurđijanska, belgijska i holandska.

Poljska je imala sve simpatije Pariza. Ipak, nije značila ništa. Najbolje je još bilo, da su doneli starog Matejka, i srećno ga, ponovo, pokazali Evropi. I nije im škodilo. Đurđijanska izložba bila je smešna. Otpaci minhenskog ekspresionizma, rđavi đaci Hodlera, i još tome dodata neka vizantijska kajgana. U najboljem slučaju, literatura. Belgijska izložba dokazala je samo kulturu. Imaju svega: čipaka, „umetničkog obrta“, kipova, slika, grafike, goblena, staklarije. Crteži su im kao Krizmanovi. Uostalom, kao i svud po državnim izložbama, i oni su, možda, doneli samo svoje pompijere. Holandska izložba, ako se meri po savremenicima, ista je takva. Minhen. Ali su doneli nekoliko Van Gogâ, iako iz mlađeg doba, koji su sjajni. A imali su veliku salu ovde još nepoznatih Rembranta. Taj tužni sanjalo, koji je, posle smrti ljubljene žene, izgubio svaku vezu sa javom, zalivao je svojom zlatnom maglom mesec dana život Pariza. Tuga i san svih tih slika možda će malo razvedriti parisko slikarstvo, koje ima u sebi samo jednu opasnost, a to je da postane igračkom, od čega se najviše i boji. Crteži njegovi uticali su, opet, kao čudo. Virtuozni i sentimentalni Fabricijus, izgledao je sad bedno, kraj njega, i samo jedan de Vit (trgovina riba), sa svojom tvrdom kompozicijom, i hladnim tonom pejsaža, dalekim od svakog impresionizma, sav intelektualan, bio je dostojan te sale.

Francuskih izložbi bilo je nebrojeno. Godina je bila u znaku obnove. Vi znate kako žilavo i izdržljivo oni čuvaju i obnavljaju svoje. Dok je sva sjajna renesansa sahranjena u muzeje i niko je ne obnavlja, mada svi o njoj govore, Francuzi svake godine obnove po jednog svoga. Ima u tome jedne očajne mudrosti starog naroda. I da ne govorim o večnom prikazivanju Sezana i Renoara, koji su i ove godine imali nekoliko kolektivnih izložbi. Na tome danas stoji sve slikarstvo. Ali dok, na primer, od Nemaca „otkriveni“ i obnovljeni Greko opet opada, oni su ove godine obnovili, i te kako obnovili, Pusena i Engra. I možete biti uvereni da će na godinu, ma niko ne govorio ovde o Đorđonu, Tintoretu, a kamoli Sodomi, reći da su i David, pa i Žerar, pa i Žeriko genije. Sve je lepo, redom. Ja ne kažem da to nije pravo. Treba biti načisto sa time da, danas, samo Pariz zna da slika. I da su, treba reći, od renesanse amo, jedino Francuska i njeni đaci znali da slikaju.

Oživeli su francuski petnaesti vek, i ne samo avinjonsku školu. Žan Fuke je proglašen velikanom a Čovek sa čašom problemom. Imaju pravo.

Izišao sam u Šantiji, i ceo dan hodao, kao opijen. Iza ribnjaka su cvetali vrtovi puni paunova. Mali dvorac, na kome je urezan ljubavni sonet, bio je belo ružičast, kao ženska tela fontenbloske šnole. Ogromni proplanci, i polja što se završavaju pred nebom, pričali su mi gorku istinu, da je ono što je za jedne san bilo za druge java. Sa stolova i stolica su se rumeneli vrtovi i pastirke Bušeove, koje ja, kao pristalica kubista, ne smem da obožavam. Posle sam gledao Đokondu, za koju kažu da je slikao da Vinči, u što ne verujem, i Tri gracije, koje je zaista crtao Rafaelo, i koje ću, znam, videti u Sijeni. U jednoj maloj dvorani video sam 40 minijatura Fukeovih. Ne, nisu preterali. Kolorit je možda naučen od Talijana, ima i španskog u njemu, ali su konstrukcije čvrsto francuske. Puno je premišljanja, hladnog razuma, i već se tu vidi linija na kojoj posle stoje Pusen, Engr, Delakroa, i Sezan, iako on izgleda bez tradicija. Sve je to danas, kod kubista, opet doterano do analize, do rastvaranja. Dugo sam gledao Puseva, koji je u Šantijiu jači nego u Luvru. Ipak, malo su preterali. Znaju sve to već u renesansi gde je i on učio. Zašto ga praviti genijem? Jedino se može reći da je on sve to premestio iz Italije u Francusku, ali to nije tako važno. Čar, koju on toliko ima u našem dobu, zato je tolika što ima toliko intelekta. Iako to, katkad, znači konstrukciju. Boja, radost, pa i kompozicija, renesansne su.

Oskudne izložbe, međutim, bile su Sezanova i Renoarova, a sad, maja, Engrova.

Ta tri sintetičara – kažu da je i Renoar to – dižu se još uvek, kao rezultati između romantika, impresionista itd. Sve baš nije jasno. Delakroa, koji je bar skoro sve znao što pripisuju Engru, danas stoji iza njega. A Mane je postao drugorazredan. Ja bih tu, među uzrocima za to, pakosno, uzeo i ovaj: do danas Amerika može izložiti bolju kolekciju njihovih modernih, nego oni sami.

Sezanove izložbe, još nemaju neprolaznu moć onih lepih stvari o kojima se više ne govori. Još uvek se o njemu pišu ludosti. Jedan od onih koji su tu mnogo skrivili, „pesnik“ Joahim Gaske, hvala bogu, ne može više mnogo da mu škodi, jer je baš danas sahranjen. On je napisao čitave knjige o Sezanu i o Renoaru. Sve o njihovim teorijama. Kad piše o Sezanu, oduševljava se za Sezana, kad piše o Renoaru, oduševljava se za Renoara. I šta sve ne priča, sve pod naslovom „ce qu’il m’a dit“. Tu vam lete zakoni, programi, kao kiša, i Renoar, kod koga na prvi pogled izbija „stari satir“, bezbrižan i vedar, ispada najdublji „Grübler“. I to ne samo nad tehničkim pitanjima. Tako je, eto, došao do toga da sve one lepe, izmučene, očajne istine, ona prazno ostavljena mesta na platnu, jer „nemam, ne znam boju za to mesto“, postaju malo već i smešna. I da za najliterarnije gluposti služi uvek ona dedukcija: da je sve u prirodi „šar, kvadrat, i cev“. Uspeli su da ga popularišu. Sve je ovde njegovo i niko još nije uspeo da ode dalje od njega. Možda, malo, Pikaso. Na zadnjoj izložbi bila je njegova Leda sa labudom. Ona nema sjaj njegove vodene, tanke tehnike iz zadnjeg doba, ali blešti od razuma. Jedna nepomična skala od najhladnijih sivih do najtoplijih žutih tonova. Pokušajte samo da jedan prst bojadisanog papirića metnete na sliku ma gde, ma koje boje, ne ide. Modelacija forme bez i jedne linije, a kompozicija toliko zatvorena u sebe, da ne odaje nikakve impresije. Jedna indiferentnost stvaraoca. Prekoputa od te hladne slike rumeneo se Renoar, sa svojim bezbrojnim golim ženama.

Taj paralel, njih dvoje, apolinsko i bahičko ako hoćete, još uvek deli Pariz u dva dela. Renoar je imao više od pet izložbi, uljanica, akvarela, crteža, i pastela. Njega iskreno vole. Sezan je njima druga priroda, ređa. Toliko govore o njemu, toliko ga vole i cene, da bih – zato što bih, kraj njegovih velikih Baigneuses, kraj svega novog u formi i modelaciji, suviše često spominjao Baigneuses Fragonara, a osobito neprijatno govorio o pejsažu kod njega, kraj svega kolorita – ispao sasvim usamljen, i rekli bi mi opet da nisam dobar Srbin.

Najveći uticaj, koji se još širi, to je Engrov. Kubiste, koje su, dosad, potpuno nalazile svoje osnove u Sezanu, pronašle su ih sad u Engru. Mnogi od njih, umorni od večnih analiza, a očarani njegovom modelacijom, prilaze opet liniji i mekoći forme, oblosti i zidanju tela, i spominju neoakademizam.

Ja ne mogu pisati o njima, jer je ovo pismo, a ne esej. Uostalom, našto pisati o stvarima kod nas još nepoznatim. Samo toliko, da se ceo pokret fovizma smirio, i ide prema sintezi. Još je samo pokretač Matis, katkad, temperamenat, svi su ostali intelekti. Sva ta deformacija koju je doneo kubizam, polako se sliva u jednu harmoniju. Treba videti jedno telo od Derena, oblo, modelirano, opet svetlom i tamom, bez konstruktivnih oštrina, ili jednu od najnovijih kompozicija, najvećeg među njima, Pikasa, i oseća se odmah da je kubizam prešao doba analize, i da je došlo doba jedne lepe sinteze, koja će, razume se, biti opet iluzionistička. Tehnička moć ovih novih neograničena je.

Mogu još koju reč – o skulpturi. Opet da podelim. O onima koji prave: Pravdu, generale, Klio itd., da ne pišem.

Zasad vode dva Rusa, ruska Jevreja: Zatkin i Lipšic. Oni su jedini koji izbijaju iz banalnosti Pariza. Zatkin ima svoju teoriju. Mnogo se sad oko toga radi. Svakako, kad hoće da se dođe do novog zakona, traži se formula. Pre su bile razne baigneuses. Posle Sezana, kartaši. Bisijer ih još i sad raspravlja. Ceo kubizam je opasno sišao sa pejsaža, telesâ, na mrtve prirode sa violinom. Najnoviji, Ženere i Ozenfant, došli su do odnosa modelacije, konstruisanja, i skale boja na dva polića. Literature, hvala bogu, više nema, ali, zamalo, pa će biti formule. Ja malo karikiram, razume se, ali ne mnogo.

Počem je sve postalo dosadno, u skulpturi došlo je do uticaja anamskog, kambodžanskog itd. To je bilo lepo. Nestao je onaj otužni barok, koji još i danas traje. Oni koji poznaju kamenje haldejsko, ili muzej Gime, rado će poverovati da ima „divljih“ naroda, ali prastarih, koji nisu gori od Grka u skulpturi. Oni koji uopšte više vole reljefe sa Delosa, nego helenističke Venere, obradovaće se ovom uticaju. Beskrajna tišina u modelaciji i ogroman formalan mir tih kipova, koji tek retko biva prekidan kakvom veselom bezbrižnom deformacijom, činiće se kao dobra reakcija na ovo naše kanovansko doba. Ali, razume se, sve je još u početku. Nije davno da su i ovde tek zapažene prve maske crnačkih čarobnjaka i vračeva, i kipovi idola sa tih dalekih ostrva.

Svakako obojica, kao svi Jevreji umetnici, više su ljudi razuma i ukusa nego bahičnog zanosa, koji stvara. Zatkinova teorija je, ako hoćete, manir, da svaki panj, komad mramora, ostavlja onako kako ga je priroda dala i prema tome izrađuje. Oni koji sve bolje znaju nego ja reći će da je čitao Mikelanđela. Ne učenik je Mongola. I već je uspeo da strese sve što seća na evropsku literarnu skulpturu i da sve svede na čiste, osnovne oblike. Mesto večitog problema ravnoteže i odnosa u komponovanju sa ljudskim telima, on oseća osnovne forme stena, stabala. Prestaju one slatke, virtuozne forme što stoje na vrh prsta; u prirodi ništa ne stoji na vrh prsta, a u snu još manje. Osim toga ima jednu moć modeliranja bez analize, koja je vrlo lepa. Njegove glave imaju mir, večnost i tvrdoću kamenih, nasmešenih glava iz brdskih manastira sa Himalaja.

Lipšic, njegov antipod, kao da preteruje nešto grčko. Ali ne onako divlje kao Bonar. Premostivanja i prelučivanja tačaka teže najviše ga zanimaju. Nastavlja ono što su pre, u početku futurizma, Trubeckoj i drugi počeli.

Ali već oni koji idu za njim došli su do ornamenta. Jer „skulptura“ zadnje izložbe kubista liči sasvim na kamene i koščate štapove mandarina i kineskih bonza. A to je ornament koji je zavisan i pripada ne prostoru nego jednoj dimenziji. Nema više tela, mesa, samostalnih formi u tome, nego su to lukovi, vijuge, šare. Možda malo preterujem, jer je sladunjavo.

Esej bi trebalo pisati o Pikasu.

Čitao sam, nedavno, u jednom zagrebačkom listu o Miki Petroviću kako je „došao u Pariz, pobedio ga, stvorio ambijent, problem“, itd. To je užasna neukusnost jednog prijatelja.

Čitao sam, nedavno, u jednom zagrebačkom listu, kako u Parizu naši, osobito skulptor Stojanović, na Jesenjem salonu nisu primećeni. To je neukusnost jednog neprijatelja. Trebalo bi sad boriti se, ali to kod nas znači dreku. Treba pisati o dvojici slikara naših u Parizu: o Milunoviću i Šumanoviću. Ali to kad se svi vratimo.

Najviše i najradije hteo sam da pišem o književnosti. Odustajem. Kod nas sad o njoj pišu koješta. Treba pustiti, osobito mi mladi, protivni tabor da se izgrdi i ispuca. A mi ćemo posle. Vreme je sa nama.

Izvor: Antologija srpske književnosti

NEWSLETTER

Prethnodni članak

Repertoar filmova u CineStar bioskopima tokom decembra

Sledeći članak

Poslušajte glas Ive Andrića i Desanke Maksimović

Ne propustite

Preporuka za one sa malo slobodnog vremena: 10 knjiga koje se čitaju za jedan dan – “pitke” su i zanimljive

Da li želite da pročitate neku kratku knjigu i da se zapitate

Da li znate koje je reči Desanka Maksimović najčešće koristila?

Desanka Maksimović jedna je od najvećih srpskih pesnikinja. Žena plemenitog srca koja

Meša Selimović: Važne reči velikana jugoslovenske književnosti

Među svetlima jugoslovenske književne scene, Mehmed (Meša) Selimović zauzima posebno mesto. Rođen