“Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka”.
Rečenicu u koju je stalo 50 godina ljubavi, uputila je svom životnom saputniku jedna manje poznata beogradska dama. I ono malo znanih detalja o njoj zabeleženo je na osnovu pisanja njenog supruga. Dok je priča o Vidi Ružić ostala delimično u senci, lik i dela Miloša Crnjanskog – njene jedine i najveće ljubavi – danas su nezaobilazni kada se pominju velika imena srpske književnosti.
Ako su svi veliki umetnici po pravilu imali svoje muze, za Miloša Crnjanskog je to morala biti Vida Ružić. Za one koji su ih poznavali, nije bilo dileme da je to bila prava, večna ljubav.
Crnjanski je, doduše imao specifičnu narav: moglo se čuti da je nalikovao nadmenom zanesenjaku, retko se odvajajući od knjiga koje je često nosio sa sobom. Poeta sa afinitetom prema ekstravagantnim odelima, ipak, bio je izuzetno obrazovan mladić.
Govorio je engelski, latinski, grčki, francuski, španski, ruski i portugalski jezik.
Priča se da je Vidin stric Žarko, bio poznati novinar Politike i pustolov, koji je preuzeo brigu o njoj, bio protiv ove veze, želeći da je uda za jednog oficira, ali da mladi par nije pristao da se rastavi i pored stričevih pretnji i sačekivanja budućeg zeta sa batinom.
Vida odlučuje da otputuje za Pariz, a Miloš je prati na železničku stanicu uz obećanje da će joj pisati. Istoga dana daje na prodaju svoju kuću u Pančevu i sutradan kreće vozom Vidi u Pariz. Nije mogao bez nje.
Ostaju zajedno kroz mnoge izazove, teškoće, Miloševu diplomatsku službu (videti „Embahade“) , dane izbeglištva i oskudice u Londonu (videti „Roman o Londonu“) , konačno se zajedno vrativši u Beograd u dubokoj starosti. Vida je bila verni pratilac književnom velikanu, smirujući njegov burni temperament, kome nisu bili strani ni dvoboji.
Posebno su teške dane proveli u nemaštini u Londonu, jer kao protivnici komunističkog režima nisu mogli da se vrate nakon Drugog Svetskog rata u Jugoslaviju. Vida za Hards šije krpane lutke i od toga izdržava porodicu, dok Miloš raznosi knjige i radi u jednoj obućarskoj radnji kao knjigovodstveni pomoćnik. Te teške godine Crnjanski opisuje na stranicama svog velikog dela „Roman o Londonu“, gde je lik Grofice Nađe Rjepnine lik njegove Vide.
Po povratku iz emigracije žive mirno u Beogradu, gde Crnjanski umire 1977. godine, a Vida 1978. pri čemu do dan danas nije ispunjen njihov amanet da počivaju zajedno, budući da je Miloš sahranjen u Aleji velikana, a Vida u porodičnoj grobnici Ružića u Beogradu na Novom Groblju. Uoči smrti novcem od nasledstva Vida pokreće Zadužbinu Miloša Crnjanskog.
Priča o Vidi i Milošu Crnjanskom priča je o velikoj beogradskoj ljubavi koja pobeđuje sve izazove.
Crnjanski je umeo često vrlo ozbiljno da kaže: “I ja sam Ružić“, što govori koliko je poštovao svoju suprugu i njenu porodicu.
