Normalnost kao luksuz: gde nestaje autentičnost javnih ličnosti?

Scena nekada nije zavisila od filtera, algoritama i instant popularnosti. Ljudi koji su izlazili pred publiku, bili su stvarni, sa svim svojim manama i specifičnostima koje nisu pokušavali da prikriju od sveta. Njihova lepota nije bila proizvod korekcija i pažljivo izgrađenog imidža, već nešto što se prepoznavalo kroz spontani gest, glas, pogled ili način na koji su nosili sebe. Publika im je verovala jer su delovali blisko (dostižno), ljudski.

Danas gotovo da je taj odnos u potpunosti izmenjen.

Masovni mediji, kao i sveprisutne društvene mreže preuzeli su ulogu ocenjivača ukusa, lepote i ponašanja. Ono što se naziva „prirodnim“ često je samo dobro prikrivena konstrukcija, dok se savršenstvo, preterivanje i konstantna vidljivost nameću kao jedina prihvatljiva norma. Ko želi da opstane u javnom prostoru, neretko mora da pristane na unapred definisanu formu – da izgleda, govori i deluje u skladu sa očekivanjima tržišta, a ne sopstvenim identitetom.

*U ovom tekstu nismo želeli da imenujemo pojedince, zato što nam namera nije da targetiramo bilo koga. Ipak, neminovno je da i vi, naši čitaoci, prepoznajete u šta se javna scena vremenom pretvorila – u prostor u kojem je kvantitet često stavljan ispred kvaliteta.

Ovakva promena nije nastala slučajno. Iza nje stoje mehanizmi moći koji određuju ko dobija prostor, podršku i vidljivost. Bilo da ih nazivamo industrijom, tržištem ili mrežama interesa, cilj ostaje isti – da se promoviše ono što je potrošno, lako upotrebljivo i podobno za masovnu distribuciju. Autentičnost, koja zahteva vreme, pažnju i razumevanje, sve češće ostaje na margini jer ne donosi brze rezultate niti garantuje viralnost. I kakav je rezultat? Pa, sve ono što vidimo danas: scena pretrpana dodeljenim ulogama i performansima, u kojoj se ljudskost sve teže prepoznaje. Prirodni, nenametljivi ljudi često ne uspevaju da dođu do izražaja, ne zato što nisu kvalitetni, naprotiv, već zato što ne pristaju da postanu deo ovakve mašinerije. Paradoks je u tome što publika to i dalje oseća… instinktivno prepoznaje iskrenost i vrednost, ali je mažalost sistem podešen tako da takvi glasovi retko imaju šanse da „opstanu“.

Ostaje pitanje koje se tiče budućnosti: da li će javna scena ponovo biti bliža običnom čoveku ili ćemo nastaviti da živimo u svetu u kojem popularnost jedino znači prilagođavanje, a vidljivost odricanje sopstvenog karaktera i mogli bismo reći, lika. Odgovor ne zavisi samo od medija, već i od naše spremnosti da prepoznamo i podržimo ono normalno, čak i kada nije u potpunosti savršeno. Jer, ako želimo promenu, potrebno je da podržimo one koji ne pristaju na tuđe principe i pravila, koji grade svoj identitet kroz rad, iskrenost i kreativnost. Tek tada scena može da se vrati ljudskosti, da normalnost prestane da bude luksuz i da (ponovo) postane standard. I možda uspemo da stvorimo prostor gde talenat, karakter i ličnost ponovo imaju prednost nad imidžom i jeftinim performansom.