Praznici su postali period intenzivne spoljašnje “buke”. Prema podacima o ponašanju na društvenim mrežama, kraj decembra je vreme najveće produkcije sadržaja tokom cele godine: broj objava, reklama i promotivnih poruka raste i do 40% u odnosu na prosečne mesece.
Praznici su, iz duhovnog i porodičnog trenutka, postali javni performans u kojem se radost ne podrazumeva, već dokazuje.
Ovakav pritisak nije nikakav novitet, ali je danas jači nego ikada. Tradicionalno, period kraja stare i samog početka nove godine bio je vreme povlačenja, mira i okupljanja u uskom krugu. U hrišćanskoj tradiciji, naročito u pravoslavnom kontekstu, decembar i početak januara vezani su za post i tišinu – ne za kulminaciju, već za unutrašnje sabiranje. Savremena kultura je taj ritam gotovo potpuno preokrenula. Danas se od većine očekuje stalna vidljivost. Slavlja su postala javna, emocije eksplicitne, a privatnost svedena na minimum. U tom kontekstu, tišina se često doživljava kao odsustvo, kao znak nezainteresovanosti, tuge ili čak društvene nekompetentnosti.
Međutim, istorijski gledano, tišina nikada nije bila znak slabosti. Naprotiv. U mnogim kulturama, upravo je povlačenje bilo znak poštovanja prema vremenu kroz koje se prolazi. Dani između velikih praznika smatrani su međuvremenom, periodom bez buke, namenjenim unutrašnjem miru, molitvi ili jednostavnom mirovanju. Nisu zahtevali objašnjenje, niti su bili ispunjeni sadržajem (na društvenim mrežama).
Problem praznika danas nije u slavlju, već u njegovoj uniformnosti. Očekuje se da svi slave na isti način, istim intenzitetom, a to briše razliku između tradicije i trenda. Praznici su, rekli bismo, izgubili “dubinu” i postali su (još jedan) proizvod kulturne industrije – tržišno isplativ.
Psihološka istraživanja poslednjih godina pokazuju porast osećaja anksioznosti i iscrpljenosti upravo tokom prazničnog perioda. Razlog nije samo finansijski ili organizacioni pritisak, već i emotivni zahtev da se bude “dobro”, kada se od ljudi očekuje stalna radost, a svako odstupanje od tog modela doživljava se kao lični neuspeh. Tišina u tom kontekstu postaje odgovor, a ne beg. Ona omogućava pojedincu da ne reaguje po automatizmu, da ne učestvuje u buci koja mu ne pripada i da sačuva sopstveni ritam. Tišina ne poriče radost drugih, ali odbija da je imitira po svaku cenu.
Za LA VIE EN ROSE, izbor tišine je urednička odluka. Ona podrazumeva odbijanje hiperprodukcije sadržaja, odustajanje od nametnutog kalendara i prihvatanje činjenice da ne mora svaki trenutak biti obeležen. U vremenu u kojem se vrednost meri prisutnošću, odsustvo, složićete se sa nama, može biti najjasnija poruka.
Kao magazin, ne odbacujemo praznike, niti osporavamo njihovo značenje, već naprotiv, želimo da ih postavimo u kontekst koji im zaista pripada.
