Postoje priče koje prkose logici, a duboko su utisnute u DNK našeg podneblja.
Jedna od najznačajnijih, koju monasi manastira Ostrog tiho potvrđuju vekovima, nije vezana samo za isceljenja, već za jedan krajnje ljudski detalj: obuću i odeću svetitelja. Kako govore, Sveti Vasilije ni danas ne miruje, a dokaz za to su tragovi koje svake godine iznova pronalaze.
Prema predanju, Sveti Vasilije svake noći napušta svoj kivot kako bi obišao bolesne, utešio tužne i pomogao onima u nevolji. Monasi koji brinu o moštima ovog svetitelja, godinama tiho svedoče o istom fenomenu – odežda se troši, a vunene čarape na njegovim nogama često bivaju iscepane ili uprljane zemljom i travom.
Zbog ovoga, u srcu crnogorskih planina jedan običaj ostaje nepromenjen vekovima. Svakog 12. maja, staze ka Gornjem manastiru preplave vernici koji u rukama nose sveden, ali duboko simboličan poklon.
To nisu raskošni darovi, već par jednostavnih, belih vunenih čarapa jer je Sveti Vasilije postao simbol neprestane prisutnosti, a darivanje novih čarapa način na koji mu vernici simbolično zahvaljuju za svaki korak koji je napravio ka njima.
Zašto baš bele čarape?
U duhovnosti, bela boja oduvek predstavlja pročišćenje i svetlost. Bele vunene čarape koje se donose pod Ostrog nisu samo komad odeće, već i obećanje da ćemo i sami pokušati da koračamo čistijim putevima.
U materijalnom svetu, svetu opipljivog bogatstva, darivanje vune postaje simbol najvišeg reda. Par belih čarapa koje čekaju nekoga ko, kako kažu, nikada ne prestaje da hoda za nas.
LA VIE EN ROSE želi srećan praznik svima koji danas traže mir.
Više o Svetom Vasiliju Ostroškom
Sveti otac naš Vasilije ostroški rođen je 1610. godine od pobožnih i blagočestivih roditelja Petra i Anastasije Jovanović u selu Mrkonjiću u oblasti Popovopoljskoj, dobivši na krštenju ime Stojan. Prema predanju i na osnovu čuda na grobu majke svetog Vasilija, Anastasija, i ona je svetiteljka koju je Bog proslavio, kao što je proslavio mnoge majke svetih ugodnikâ. Kako i pojemo u njegovom troparu od mladosti je sebe predao Gospodu otišavši u zavalsku obitelj u kojoj je iguman bio njegov stric arhimandrit Serafim. Prema kazivanju iz žitija Stojan je sa svakom pažnjom i pobožnošću ulazio u sveti hram, a sveto bogosluženje je za njega bilo izobraženo kao stajanje pred samim Gospodom. Svoju „školu“ pobožnosti naučio je najpre u svojoj čestitoj i blagočestivoj porodici, a vrhunac hrišćanskog vaspitanja zadobija u zavalskoj obitelji. Monaški postrig na kome je dobio ime Vasilije po velikom bogoslovu i učitelju crkve Svetom Vasiliju Velikom, svetitelj je primio u sveštenoj obitelji manastira Tvrdoš u kome je u tada bilo i sedište trebinjske episkopije. Svetitelj prolazi kroz sve sveštene stepene udostojivši se na kraju i Arhijerejske službe.
Bivajući pre svega pravi monah i istinski podvižnik povukao se u takozvane ostroške stene gde se podvizao u jednoj pećini u kojoj su pre njega boravili brojni sveti podvižnici nama znani i neznani, ali Gospodu našem znani i od Njega proslavljeni, a među njima nama znan prepodobni Isaija iz sela Popa kod Onogošta (Nikšića). Tu, u hladnoj ostroškoj steni, na veoma lepom i molitvenom mestu sveti Vasilije sagradio je najpre hram Vavedenja Presvete Bogorodice (u kome danas počivaju njegove netljene i celebne mošti), a potom i hram Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg. Od običnog mesta usamljenog i povučenog podviga, ostroška stena u kojoj svetitelj sagradi dva hrama, postala je prava sveštena i blagoslovena obitelj koja i do dana današnjeg svojim molitvama greje srca mnogih.
Na mestu upokojenja Svetog Vasilija iz stene je čudom i blagoslovom Božjim izrasla jedna vinova loza koja i do danas postoji u ostroškoj obitelji. Nakon upokojenja bratija ostroška je telo svetitelja ostroškog položila u grob, gde je počivao do njegovog proslavljenja. Njegove netljene, miomirisne i celebne mošti obreo je iguman župske obitelji Rafailo kome se svetitelj i javio u snu rekavši da izvadi njegovo telo iz groba i položi u hram Vavedenja Presvete Bogomajke. Predanje o proslavljenju Svetog Vasilija zapisano je i u svetiteljevom žitiju: „Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama.
Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.ˮ U bogosluženju naše pomesne crkve Svetitelj, čudotvorac i celebnik ostroški Vasilije, veliča se kao pravi i istinski podvižnik, i vrlinski Arhijerej, ali i kao naslednik Svetoga Save. Veličamo i njegova bezbrojna čudesa koja Gospod blagodaću svojom čini preko njega i njegovih svetih moštiju, piše Kompas.
Foto: Instagram/ostrog.manastir
