U ovom, sve materijalnijem svetu u kojem se dragocenosti mere karatima i zlatom, postoji jedan predmet čija se vrednost ne može izraziti nikakvim merilima.
Pojas Presvete Bogorodice, relikvija koja se čuva u manastiru Vatoped na Svetoj Gori (a koji je danas ‘stigao’ u Beograd), vernici širom sveta poštuju kao jedinu sačuvanu dragocenost iz zemaljskog života Majke Božije. Ono što ovu priču čini posebno dirljivom i bliskom svakom ljudskom srcu, jeste predanje koje govori o samom nastanku ovog svetog predmeta.
Naime, pojas nije krojio vešti zanatlija, niti je nastao u raskošnim radionicama carskih palata. Prema verovanju, sam Pojas isplela je lično Bogorodica, i to od kamilje dlake. Kamilja dlaka poznata je po svojoj sposobnosti da traje, da bude otporna na spoljne uticaje, a da istovremeno ostane neverovatno lagana i prijatna na dodir. Zastanite na trenutak i zamislite taj prizor: Presveta Majka, u tišini i skromnosti, prstima dodiruje sirovu, prirodnu nit, preplićući je s molitvom i ljubavlju. Odabir materijala, kamilje dlake, govori o njenoj skromnosti, jednostavnosti i dubokoj povezanosti sa prirodom i životom kakav su vodili obični ljudi tog vremena. Taj Pojas nije bio samo odevni predmet, on je postao svedočanstvo njene posvećenosti, brige i njenog večnog prisustva koje na nas utiče i danas. Kasnije, kroz vekove, ovaj Pojas je ukrašavan zlatnim nitima, postajući simbol carske zaštite i božanske moći koja isceljuje, vraća nadu i čini čuda, posebno onda kada se činilo da nade više nema. Međutim, za nas koji danas tražimo smisao u bučnom i ubrzanom svetu, najvažnija je ta početna, ljudska nit. Činjenica da su ruke Presvete Bogorodice, koje su ljuljale kolevku samog Gospoda plele ovaj Pojas, daje notu nežnosti koja prevazilazi vreme. To je priča o tome kako najjednostavniji čin ljubavi, pokret ruke u stvaranju nečega sopstvenog, može postati večni izvor utehe.
U nastavku pogledajte hronologiju ‘kretanja’ pojasa:
Poreklo i rani vekovi: Prema tradiciji, pojas je nakon Bogorodičinog upokojenja i vaznesenja predat apostolu Tomi. U prvim vekovima hrišćanstva čuvan je u Jerusalimu, a tokom 4. veka prenesen je u Kapadokiju.
Put do Konstantinopolja: U istom veku (4. vek), car Teodosije ga je vratio u Jerusalim, odakle ga je njegov sin, car Arkadije, preneo u Konstantinopolj. Tamo je prvobitno bio smešten u hramu Halkopration, a kasnije prenesen u crkvu Vlahernon.
Zlatni vez: Tokom vladavine cara Leonta VI Mudrog (886–912), pojas je prenesen u carsku palatu gde je, prema verovanju, iscelio carevu suprugu, caricu Zoi. U znak zahvalnosti, carica Zoi je zlatnim koncem izvezla ceo pojas, čime je on dobio svoj današnji izgled
Dolazak na Svetu Goru: Pojas je bio u Konstantinopolju do 12. veka, kada je u sukobu sa bugarskim carem Asenom ukraden i prenesen u Bugarsku. Kasnije je dospio u ruke srpskog kneza Lazara, koji ga je, zajedno sa delom Časnog Krsta, poklonio manastiru Vatoped na Svetoj Gori, gde se i danas čuva u oltaru Sabornog hrama.
I dok se divimo njegovom sjaju, setimo se te tople, ljudske dimenzije – Bogorodica, svojim rukama, plela je nit koja će vekovima kasnije spajati nebo i zemlju, pružajući nadu onima kojima je najpotrebnija.
