Ako bismo se vratili nekoliko decenija unazad, otkrili bismo da glasanje nije uvek izgledalo onako kako ga danas znamo. Nije bilo papirnih glasačkih listića, a ponajmanje digitalnih skenera. Takođe, priča o tajnom glasanju pomoću gumenih kuglica nosi posebnu vrstu nostalgičnog šarma, ali i podsećanje na to koliko su se izborni mehanizmi menjali kroz našu istoriju.
Tajna stisnute pesnice: Glasanje kuglicama
Sistem glasanja kuglicama na našim prostorima ima dužu tradiciju nego što većina misli. Uveden je još u Kraljevini Srbiji Izbornim zakonom iz 1888. godine, primenjivao se u Kraljevini SHS/Jugoslaviji u izborima 1920-ih, a svoj najpoznatiji i najčuveniji povratak doživeo je neposredno posle Drugog svetskog rata, na istorijskim izborima za Ustavotvornu skupštinu 11. novembra 1945. godine, kao i na izborima 1950. godine, navodi Istorijski zabavnik.
Razlog za ovaj neobičan mehanizam bio je vrlo praktičan – velika stopa nepismenosti među stanovništvom u to vreme, ali i potreba da se obezbedi tajnost glasanja.
Kako je ritual glasanja zapravo izgledao?
Birač bi pre ulaska na biračko mesto dobio jednu gumenu kuglicu (veličine oko 1 cm u prečniku, sa odštampanim državnim grbom). Pred njim se nalazio niz drvenih ili limenih glasačkih kutija, obloženih i pregrađenih tako da niko spolja ne može videti šta je unutra. Birač bi stisnuo pesnicu s kuglicom i gurnuo ruku redom u svaku kutiju. U kutiji kandidata ili liste za koju glasa, birač bi jednostavno ubacio kuglicu, a u ostale kutije bi samo gurnuo praznu ruku i izvadio je napolje Na izlazu sa birališta, birač je morao biračkom odboru pokazati otvorenu dlan, kako bi potvrdio da je kuglicu zaista ostavio u nekoj od kutija
Fenomen „ćorave kutije“
Posebno mesto u istorijskim anegdotama i urbanom sećanju zauzima situacija sa izbora u novembru 1945. godine. Kako je opozicija odlučila da bojkotuje te izbore, na glasačkim mestima postojala je samo jedna zvanična lista – Narodni front sa Josipom Brozom Titom na čelu. Da bi se zadovoljila forma višestanačkih izbora i omogucilo izjašnjavanje protiv, ubačena je i druga kutija. Zvanično se zvala Kutija bez liste, ali je u narodu brzinom svetlosti dobila kultni naziv – „ćorava kutija“.
Zašto gumena kuglica? Da bi glasanje ostalo tajno, kuglice su morale biti izrađene od mekše gumene mase kako se pri padu na dno kutije ne bi čuo nikakav zvuk udarca. Ipak, među gradskim stanovništvom godinama su kružile anegdote da su u pojedinim mestima kutije bile bez tkanine na dnu, pa bi se po zvuku navodno znalo ko je ubacio kuglicu u „pogrešnu“ (ćoravu) kutiju – mada su istorijski zapisi potvrdili da je sama konstrukcija kutija u najvećoj meri tehnički štitila tajnost samog pokreta ruke.
Izvor: Dr Momčilo Pavlović (Institut za savremenu istoriju u Beogradu) – naučni radovi i analitički osvrti na temu prvih posleratnih izbora u Jugoslaviji 1945. i upotrebe „ćorave kutije“.
Odlazak kuglica u istoriju
Izbori 1950. godine bili su poslednji na kojima se koristila gumena kuglica. Već od narednih parlamentarnih izbora 1953. godine, s porastom pismenosti i modernizacijom društva, u upotrebu su ušli klasični papirni glasački listići i drveni paravani, čime je ovaj jedinstveni audio-taktilni mehanizam glasanja otišao u nostalgiju.
Danas, priča o kuglicama ostaje kao divan podsetnik na to kako su tehnologija, vizuelni identitet i načini građanskog izjašnjavanja izgledali u jednom posve drugom, sada već dalekom vremenu.
Naslovna fotografija: Pixabay/Alexander Fox
