Zamislite da šetate gradom, podignete pogled ka nebu i umesto straha ugledate poeziju. Ne metaforički. Doslovno.
U Barseloni se upravo to dogodilo. Ali najlepši deo priče nije u tome što je poezija padala sa neba, već u tome zašto.
Ovim nebom nekada je lebdeo strah
Pre par dana, tačnije, 20. juna, iznad gotičke četvrti Barselone pojavio se helikopter. Nekada bi takav prizor izazvao nelagodu. Ovoga puta izazvao je znatiželju.
Umesto bombi, iz letelice je počelo da se rasipa više od 100.000 poema štampanih na karticama nalik obeleživačima za knjige. Ljudi su pružali ruke ka nebu, trčali za papirima koje je nosio vetar i čitali stihove naglas potpunim strancima.
Događaj pod nazivom „Bombardeo de Poemas“ organizovao je čileanski umetnički kolektiv Casagrande, koji već više od dve decenije obilazi gradove obeležene ratovima, traumama i kolektivnim sećanjima. Njihova ideja je jednostavna i gotovo genijalna: mesta koja su nekada bombardovana zaslužuju da im se nebo vrati.
Barselona nije slučajno izabrana
Između 1937. i 1939. godine grad je pretrpeo 1.903 vazdušna napada. Više od milion kilograma bombi palo je na ulice, a život je izgubilo preko 2.700 ljudi. Posebno je stradao trg Sant Felip Neri, gde je 1938. godine među poginulima bilo i dvadesetoro dece. Tragovi eksplozija i danas su vidljivi na pojedinim fasadama starog grada.
Upravo zbog toga ovaj događaj nije bio umetnički spektakl. Bio je čin sećanja.
Kultura kao odgovor
Često govorimo da umetnost menja svet, ali retko kada možemo da pokažemo kako to izgleda u praksi. U Barseloni je izgledalo ovako: sto pesnika, dva jezika, hiljade ljudi i jedno zajedničko nebo.
Pedeset katalonskih i pedeset čileanskih autora pisalo je o slobodi. O telu. O identitetu. O egzilu. O tišini. O otporu. O svim onim stvarima koje postaju posebno važne kada istorija pokuša da ih izbriše. Centralna tema događaja bila je upravo sloboda u njenim različitim oblicima, sloboda misli, sećanja, identiteta i izražavanja.
Možda nijedna poema sama po sebi ne može promeniti svet. Ali sto hiljada njih može promeniti način na koji ga pamtimo.
Najlepši deo priče nisu bili stihovi
Najdirljiviji deo događaja nisu bili sami papiri koji su padali. Bili su to ljudi. Deca koja su trčala za stihovima. Stariji prolaznici koji su ih pažljivo savijali i stavljali u džepove. Nepoznati ljudi koji su jedni drugima čitali poeziju naglas.
U vremenu u kojem većinu sadržaja konzumiramo sami, preko ekrana, Barselona je na nekoliko sati postala zajednička knjiga na otvorenom. I možda upravo zato ova priča odjekuje mnogo dalje od Španije.
Šta bi bilo kada bismo češće podizali pogled?
Savremeni gradovi puni su događaja, festivala, instalacija, projekcija… Ali malo je onih koji zaista ostave trag.
„Bombardovanje poemama“ nije postalo važno zato što je bilo spektakularno, bilo je smisleno. Pokazalo je da kultura ne mora da bude zatvorena između zidova galerija i muzeja. Da može da izađe među ljude. Da ih iznenadi, poveže, podseti na ono što ne sme biti zaboravljeno.
Možda je upravo to ono što danas najviše nedostaje našim gradovima u regionu. Ne još jedan događaj napravljen za fotografiju ili viralni snimak, već iskustvo koje nas tera da zastanemo i osetimo nešto zajedničko i iskonsko.
Zato, kada vas izvestimo da su u Barseloni su ovog juna sa neba padali stihovi umesto bombi, i to u vremenu koje često deluje glasnije, grublje i podeljenije nego što bismo želeli, teško je zamisliti snažniju poruku od te.
Nalovna fotografija: Instagram (@poetaspoetico)
