Otvaranjem Plave dvorane Sava centra, koje je održano juče, završila se rekonstrukcija i treće, kulturne zone ovog objekta.
Sa površinom od 100.000 m2, Sava Centar je jedna od najvećih znamenitosti Beograda iz domena moderne arhitekture. Nastao po zamisli arhitekte Stojana Maksimovića i svečano otvoren 1977. godine, nominovan je za prestižnu Prickerovu nagradu – takozvanog “Oskara arhitekture”.
Ali, da li nešto više znate o ovoj građevini?
Ukoliko je vaš odgovor odričan, predlažemo da pročitate redove pred vama.
Godine 1976. Jugoslavija je odabrana kao domaćin prvog samita KEBS-a, danas poznatog kao OEBS. U nedostatku prostora adekvatne veličine, opremljenosti i estetike, domaći inženjeri i arhitekte predvođeni Stojanom Maksimovićem (1934 – 2024), kreću u poduhvat koji tadašnja zemlja nije videla.
Bilo je potrebno osmisliti, projektovati, izgraditi, opremiti i otvoriti prvi kongresni centar u Beogradu u roku od samo 12 meseci. Kako su nedelje i meseci odmicale, ono što je na početku delovalo kao nemoguće, polako je postalo realnost. Kongresni deo Sava Centra otvoren je u maju 1977. godine, u roku. Bio je to herojski poduhvat, piše u istorijatu ovog zdanja.
Dvoranu je svečano otvorio predsednik SFRJ Josip Broz Tito, 15. maja 1977. godine, a već iduće 1978. u njoj je održan XI kongres Saveza komunista Jugoslavije.
Sava Centar izgrađen je da traje večno – izjavio je arhitekta Stojan Maksimović po otvaranju ovog velelepnog zdanja.
Najzahtevniji arhitektonski poduhvat
Sava Centar kao celina je bio krupan zalogaj arhitekture prošlog vremena, ali i savremen graditeljski poduhvat čiji je glavni i najvažniji cilj bila reprezentativnost jugoslovenskog društva. Pod nazivom Dom prijateljstva našla su se tri objekta fizički i oblikovno ukomponovana u jednu celinu – glavna kongresna zgrada, koncertna dvorana i hotel Interkontinental.
Savršena struktura i nesvakidašnji raspored povezana u harmoničnu celinu sa tada, najsavremenijim ugrađenim materijalima, tehnologijom i estetikom.
Na vešt način koji poznaju samo vrsne arhitekte, povezani su objekti različitog sadržaja u kompaktnu celinu, ostavljajući ih dovoljno različitim u svojim specifičnostima, a opet tako da se stekne utisak celovitog kompleksa.
Dvoranu Sava Centra u to doba karakterišu najrazličitiji, savremeni – tehnički, svetlosni, akustični i prostorni elementi koje je trebalo da sadrži jedna koncertno-kongresna sala.
Nisu uvek “cvetale ruže”. Globalna ekonomska kriza 80-ih, ratovi 90-ih, tranzicija 2000-ih, kapitalizam 2010-ih… Sava Centar je građen u zlatno vreme jugoslovenske arhitekture i izgradnje, ali pod uslovom da živi u takvom, ili u još boljem vremenu, što će se ispostaviti kao zastrašujuće pogrešna procena. Ovaj kompleks građen je kao tehnički najsavremeniji, i time najzahtevniji, upravo po pitanju održavanja. A održavanje nije nikada bilo na listi prioriteta naše arhitekture.
Jedno vreme bio je “zaboravljen”, ali je nedavno dobio ono što zaslužuje. Vremenom, zasijao je u novom svetlu i sada, otvaranjem poslednje etape – Plave dvorane, Sava centar započinje svoju novu eru, u boljem izdanju, ali rekli bismo da i dalje dosta podseća na vreme stare Jugoslavije.
