Tokom svoje glumačke karijere, glumci menjaju svoj vizuelni identitet, te se u roku od par dana može desiti da iz renesansnog doba pređu u urbanizam, i obratno. Svi ti kostimi i scenske maske im omogućavaju da izgledaju drugačije i osete na svojoj koži kako je to izgledati kao Romeo ili Anja Karenjina.
Razvoj pozorišne kostimografije kroz vreme
U Šekspirovo vreme, glumci su bili ti koji su sami sebi obezbeđivali kostime za predstavu. Osim odrešenih konvencionalnih kostima za likove poput starih Rimljana, glumci su u Šekspirovo vreme nosili savremene kostime najfinijeg kvaliteta.
Glumci iz glumačke družine Lorda Komornika nosili su odbačenu odeću aristokratije i tako su imali malu zalihu svojih kostima.
U to vreme, publika nije očekivala istorijsku tačnost u kostimiranju, ali je želela vizuelni sjaj.
Ovakav vid kostimiranja je trajao stotinama godina, što je često dovodilo do momenata nedoslednosti, gde bi jedna glumica koja igra sobaricu bila obučena u najfinije haljine od svile.
Nekoliko glumačkih udruženja u 18. veku je eksperimentisalo sa istorjski tačnim kostimiranjem pozorišnih predstava. U ovim slučajevima kostime je najčešće birao scenograf, te su često samo glavni likovi bili kostimirani u starinsku odeću.
Glumci su bili ti koji su oduvek nosili pozorišne kostime, međutim tek u 19. veku posao kostimografa je evoluirao, s obzirom da su predstave zahtevale da se kostimi usklađuju sa istorijskom odrednicom. Režiseri su u ovom periodu zahtevali da kostimi budu prikladni liku, kao i vremenu i mestu odvijanja radnje.
