Piše: Kristina Kika Jovanović
Svako bi mogao da skenira svoje telo i naruči odeću koja mu savršeno pristaje, izjavila je jednom prilikom Iris ban Herpen u intervjuu sa Danom Hovartom (Dan Howarth). Ona je poznata holandska dizajnerka, sa ateljeom u Amsterdamu, koja već godinama spaja nauku, arhitekturu i tehnologiju, u izradi svoje odeće.
Svoju odeću predstavlja jedino na pisti Visoke mode u Parizu i jedna je od prvih dizajnerki koja je uvela 3D štampu kao alat za proizvodnju. Tehnologija je, za nju, oblik digitalnog zanatstva, kojim se konstruišu složene strukture kakve tradicionalne tehnike šivenja ne mogu da stvore.
Sarađuje sa specijalizovanim kompanijama za 3D štampu, kao što su Materialise i Stratasys kompanija koja štampa delove i za NASU), kao i sa istraživačima iz institucija poput MIT-a (Massachusetts Institute of Technology, Cambrige).
Kako se koristi 3D štampanje u modi?
Prvo se ideja, uz pomoć inženjera, prevodi u digitalnu 3D datoteku, a zatim se štampa sloj po sloj, korišćenjem polimera. Postoje više različitih tehnologija za 3D štampanje (SLS, PolyJet itd.), ali ovde ćemo pisati o Stereolitografiji iliti SLS (selektivno lasersko sinterovanje). SLS je metoda koja očvršćuje materijale poput poliamida i smole, pod dejstvom UV svetlosti. Ova tehnika omogućava izradu čvrstih trodimenzionalnih objekata sloj po sloj, korišćenjem fot hemijskog procesa u kojem ultraljubičasta (UV) svetlost ili laseri očvršćavaju tečne fotopolimerne smole, pretvarajući ih u očvrsnutu plastiku.
Stereolitografija (SLS) može da proizvede odevne komade bez šavova, koji u potpunosti eliminišu potrebu za tradicionalnim šivenjem, koncem ili lepkom. Ali ova tehnika ima i svoje nedostatke. Pošto je očvrsnuta smola prirodno kruta ili polufleksibilna plastika, nije moguće jednostavno odštampati njen čvrst, neprekinuti komad i očekivati da se ponaša i pada poput pamuka. Umesto toga, dizajneri koriste SLS tehnologiju kako bi istovremeno odštampali hiljade sićušnih, geometrijskih elemenata koji se međusobno povezuju, ili strukturiraju nalik pravljenju čipke.
Njeni komadi se često smatraju više kao umetnička dela nego kao odevni komadi zato se i najčešće izlažu u muzejima, kao što su Metropolitan muzej umetnosti (Met muzej) u Njujorku,Victoria i Albert muzej u Londonu i Palais de Tokyo u Parrizu.
Kao što smo već rekli, komadi napravljeni sa SLS 3D metodom su krhi i muzejski konzervatori imaju izazovni zadatak da obezbede da svi predmeti koji uđu u muzejsku zbirku traju što je duže moguće.
Zaključak je da nove tehnologije otvaraju nove mogućnosti, ali time svakako i nove izazove.
Naslovna fotografija: Instagram/Iris Van Herpen
