Zamislite da pronađete savršen komad odeće, prilagodite ga svojim merama i umesto da ga naručite iz prodavnice, jednostavno dobijete fajl iz kojeg može da nastane. Zvuči kao scenario iz futurističkog filma, ali dizajnerka Danit Peleg već deset godina istražuje kako bi takva moda mogla da izgleda. Njen najnoviji eksperiment spaja 3D štampanje, veštačku inteligenciju i materijale biljnog porekla, a pitanje više nije samo kako će odeća izgledati, već i kako ćemo je ubuduće proizvoditi.
Od digitalnog fajla do komada koji možete da obučete
Danit Peleg, modna dizajnerka koja je među pionirima 3D štampane odeće, još je 2015. godine predstavila kolekciju izrađenu pomoću kućnih 3D štampača. Godinu dana kasnije, njen rad stigao je i na otvaranje Paraolimpijskih igara u Riju, gde je plesačica i paraolimpijska sportistkinja Ejmi Pardi nosila haljinu nastalu kroz ovaj proces. Ono što je tada delovalo kao eksperiment na granici mode i tehnologije danas dobija novu dimenziju. U svom novom projektu, Peleg koristi sopstveni softverski sistem koji povezuje veštačku inteligenciju, krojeve i 3D štampanje. Ideja je da se dizajnerska zamisao ili postojeći kroj pretvore u digitalni fajl spreman za štampu, a zatim u fizički komad odeće. To znači da se dizajn može prilagoditi konkretnim merama, bez potrebe da svaki put prolazi kroz potpuno isti tradicionalni proizvodni proces. Odeća u takvom sistemu počinje da postoji i kao digitalni fajl. Umesto da se gotov komad šalje kupcu, potencijalno bi se mogao poslati fajl za njegovu izradu po meri. Moda tako dobija novu vrstu personalizacije, a dizajneri mogućnost da svoje ideje testiraju i razvijaju na drugačiji način.
Problem koji se ne vidi na prvi pogled
Ipak, 3D štampanje odeće nije nova ideja, a jedan od njegovih najvećih izazova dugo je bio materijal. Tradicionalna odeća oslanja se na vlakna i tkanine koje su mekane, savitljive i prijatne za nošenje. Plastika koja se koristi u mnogim procesima 3D štampanja ne može jednostavno da zameni takve materijale, naročito kada je reč o komadima koji treba da prate pokret tela. Zbog toga se Peleg u najnovijem projektu okrenula alternativama. U saradnji sa kompanijama Algenesis Labs i colorFabb, radi na filamentu za 3D štampanje koji se zasniva na sirovinama biljnog porekla, uključujući ulja algi, konoplje i ricinusa. Cilj je da se dobije mekša, nosiva struktura koja može da se koristi za izradu modnih komada, uz drugačiji pristup materijalima i njihovom životnom ciklusu.
To je važan pomak, ali i deo priče koji zahteva preciznost. Materijal biljnog porekla nije automatski i potpuno biorazgradiv u svim uslovima. Njegov stvarni uticaj zavisi od sastava, načina proizvodnje i mogućnosti odlaganja ili razgradnje nakon upotrebe. Ipak, razvoj ovakvih alternativa otvara prostor za istraživanje načina na koje bi moda mogla manje da se oslanja na konvencionalnu plastiku.
Manje zaliha, više odeće po meri?
Pored materijala, Peleg istražuje i promenu samog načina proizvodnje. U tradicionalnoj modnoj industriji, komadi se često izrađuju u unapred određenim količinama i veličinama, a višak zaliha predstavlja jedan od problema prekomerne proizvodnje. Kada se odeća izrađuje na zahtev, količina se može preciznije uskladiti sa stvarnom potražnjom.
Kod 3D štampanja postoji i mogućnost da se materijal koristi samo za predviđenu strukturu, bez klasičnog krojenja i odbacivanja isečenih delova tkanine. To, međutim, ne znači da je svaki proces potpuno bez otpada i dalje postoje potrošnja energije, mogući neuspeli otisci i pitanja trajnosti i reciklaže. Ako se tehnologija dodatno razvije, mogla bi da promeni i način na koji dizajneri rade. Umesto da se svaki novi model odmah proizvodi u većim količinama, pojedini komadi mogli bi da nastaju tek kada ih neko naruči. Manje zaliha, veća mogućnost prilagođavanja i sloboda eksperimentisanja čine ovu ideju zanimljivom i izvan sveta futurističkih modnih revija.
Ali, kaka je onda budućnost mode?
Peleg danas razvija svoj 3D Printed Fashion Lab, kroz koji istražuje proizvodnju nosivih tekstila i mogućnosti saradnje sa modnim brendovima. Njena ideja nije samo da napravi neobičnu haljinu koja će privući pažnju na društvenim mrežama, već da istraži kako se digitalni dizajn može pretvoriti u praktičniji sistem izrade odeće.
Naravno, ostaje pitanje koliko će ovakvi komadi biti udobni, izdržljivi, dostupni i jednostavni za održavanje kada izađu iz eksperimentalne faze. Tehnologija koja funkcioniše u studiju ne znači da može da zameni garderobu kakvu danas poznajemo.
Ali možda to i nije poenta. Budućnost mode ne mora da znači da ćemo sve svoje omiljene komade štampati kod kuće. Možda će značiti da ćemo imati više slobode da biramo kako nastaju, od čega su napravljeni i koliko su prilagođeni nama. Ipak, ostaje pitanje da li će u takvom svetu tradicionalni ručni rad i uloga dizajnera kakvu poznajemo opstati ili postati stvar prošlosti, što ne bismo voleli da se desi.
Do tada, ostaje jedno zanimljivo pitanje: Kada biste mogli da dobijete digitalni fajl za odeću skrojenu baš po vašim merama, šta biste prvo odštampali?
Izvor i Foto: danitpeleg.com
Naslovna fotografija: Tony Ward AW 2019, saradnja sa Danit
