Subotica je posebno mestašce na krajnjem severu naše zemlje. Pored geografskog položaja, izdvaja ga specifična arhitektura, način življenja i još mnogo toga.
Jedan grad najbolje ume da opiše osoba koja na njegovo tlo kroči po prvi put. Iskoristili smo priliku da ispratimo dolazak Kike Jovanović upravo ovde, koja na predivan način opisuje ovo malo „vojvođansko carstvo“.
No, ko se nije upoznao do sada sa Kikinim radom i životom – ona je Beograđanka, model svetskog stasa i jedinstvene pojave. Njen lik ste možda imali prilike da vidite na reklamama čak i širom ovog grada, budući da sarađuje sa svetskim brendovima, a ono što je izdvaja jeste i rad na Nedelji visoke mode u Parizu.
Predlažemo da u nastavku pročitate deo iz Kikinog dnevnika gde govori o jednom svom danu u Subotici, a koji vam prenosimo u celosti:
„Deset ujutru je. Sedim u vozu ka Subotici, a pejzaž Vojvodine me svaki put oduševi kad prolazim kroz njega. Ima nešto očaravajuće u, naočigled, ravnici koja ide u nedogled. Načičkane kućice od cigle sa izlizanim crvenim krovovima govorile su priču o domaćinstvu, a dvorišta, sa drvećem jabuke, tiho su spavala tokom februarske zime. „Subotica“… pomišljam i ne dobijam nikakav osećaj, niti viziju na kakvo mesto idem. Znam da je to jedan od većih gradova u Srbiji, znam i da je grad na dalekom severu naše zemlje i znam da je povezan sa Mađarskom kulturom, ali to je bilo sve.
Na voznom peronu dočekala me je drugarica, stilizovana kao dama sa pariške ulice, koja je ujedno bila i moj lični vodič. Krenule smo putem pored „Rajhl palate“ koja me je odmah podsetila na arhitekturu u Barseloni: vesele boje sa oblom strukturom, ovo zdanje je zvalo na igru, na divljenje, na osmeh. Okolo palate, koja je sada galerija, čvrsto su stajale gvozdene ulične lampe, slične onim koje možete pronaći u Parizu i nekada u Beogradu, a prekoputa palate postoji park u kojem nema smeća.
Nastavile smo da šetamo kroz tunel u maloj zgradi i izlašle smo na ulicu Đure Đakovića, pa smo tu skrenule u malenu, pešačku ulicu zvanu „Ulica starih zanata“, koja odaje čast starim zanatima, tako što su skoro sve radnje makete radnji iz prošlog veka: radnja za popravku i pravljenje tašni, radija, mala knjižara sa prigušenim svetlom, žardinjere sa žbunastim biljem u ćoškovima ulice… Tu se nalazi i statua Zvonka Bogdana, našeg poznatog muzičara, smeštena prekoputa prodavnice njegovih vina. „Ovde je sve preslatko“, uzbuđeno sam rekla drugarici, a ona je, sa ponosom na licu, klimnula glavom.
Iz ulice starih zanata izašle smo na ulicu Matije Korvina, gde se nalazi Muzej porcelana, a, u trenutku kada smo prolazile, odškrinuta gvozdena vrata koja su podsećala na vrata koja su nekada čuvale barut, umetnuta u veliku kuću, zvala su me da im se divim i da se pitam šta sve u sebi, ta kuća, ima od istorije, naročito u podrumu.
Drugarica mi je objasnila da postoji žena koja je preuzela inicijativu da vrati sjaj ili održava postojeći u Subotici, pa su samim time i vrata kroz koja sam virila bila deo obnove te inicjative, koju finansiraju građani, a vodi pomenuta žena. „Kako je lepo kad se društvo složi zarad istog cilja”, razmišljala sam dok sam nastavljala gledati Suboticu romantičnim očima. Našle smo se u pešačkoj zoni Korzo, prilikom čega mi je ispričala pričala priču kako su se dva vajara, koja su bila zadužena za spoljašnje ukrašavanje određene zgrade, posvađali. Naime, statue su bile zamišljene da gledaju ka ulici i da pokazuju svoje lice, ali jedan od majstora je, iz ljutnje, jednu statu okrenuo, tako da ženska pozadina gleda na ulicu, umesto grudi i lica. „Pa da, čovek je čovek, koji god vek bio”, rekla sam joj kroz osmeh, dok sam razmišljala koliki je to bio šok za građane tog vremena.
„Da li si gladna?“, pitala me je ona, „Pomalo“, odgovorila sam joj. „Odlično, onda idemo u „Basch house“, „House… šta?“, pomislila sam i pogledala je upitno. Osmehom mi je pokazala da je sigurna da će mi se tamo dopasti i pustila je korak ka restoranu. „Videćeš, tamo je divno ručati, ali pre toga ćemo svratiti u najlepši McDonalds u Evropi“, Zbunila sam se, jer ona zna striktnost moje ishrane, ali svakako sam je zapratila. U daljini sam primetila osmatračnicu koja je izlazila iz zgrade sa bazom u obliku pravougaonika. Zgrada je bila prelepa, sa tamnim bojama na sebi i motivima karakterističnim za Austro-ugarsko carstvo. „Zdanje u koje gledaš je izgrađeno za samo dve godine“, rekla je drugarica primetivši gde gledam. „Samo dve godine?!“, u neverici sam pitala. „Da, dve godine se gradila zgrada Gradske kuće, a još dve godine ukrašavala, ali je bila funkcionalna. Izgrađena je 1910. godine.“
„Neverovatno“, pomislila sam dok su nas stanari krovova i nadstrešnica pozdravljali svojim vazdušnim plesom. Snažno klepetanje krila golubova je davalo nadrealnu scenu.
No, McDonalds se nalazio u podnožju Gradske kuće i čim smo ušli u nju, razumela sam zašto ga zovu najlepšim u Evropi. Eksterijer je bio u tonovima i materijalu kao i Gradska kuća, a iznutra je lakirano drvo, tamne boje krasilo mesto za ručavanje. A meni je najmilije što u tom „Meku“ i dalje postoji deo za igranje za decu, isto ono koje pamtim iz svog detinjstva, sa plastičnim zamkom i toboganom u njemu. Izašle smo i uputile se ka „Basch house“ restoranu. Drugarica mi je usput govorila o istoriji kuće u kojoj se nalazi restoran. Izgrađena je 1887. godine kada je glavni lekar grada, u tom periodu, angažovao čuvenog subotičkog arhitektu Titusa Mačkovića da mu projektuje i izgradi porodičnu vilu u srcu Subotice. Usput smo prolazile pored trafika i svaka je izgledala isto, ali na specifičan način: imale su okruglu bazu, sa kupolom na vrhu, napravljenu od, naočigled, drveta. Prolazeći ispod golih grana visokog drveća i posmatrane od strane lica izvajanih na zgradama, stigle smo do pešačkog prelaza na čijem kraju nas je čekao pomenuti restoran. Ako ste ikad videli stare veleposedničke kuće po Srbiji, znaćete u kakvu kuću smo ušle. Dočekali su nas visoki plafoni sa pljosnatim okruglim lusterima, drveni stolovi i otvoreni deo kuhinje gde se pica peče u peći. Konobari su se kretali u simfonijskom ritmu, a drugarica me je pozvala da pođem sa njom u podrum.
„Dole stoje stvari i fotografije porodice koja je posedovala ovu kuću“. I stvarno, tu su bile šoljice, tacne i fotografije koje govore desetine, ako ne i stotine priča, ali mene su ipak, najviše oduševile velike mašine za pravljenje rakije. Metalne, glomazne, sa detaljima koje su ljudi stručniji od mene izmerili, izlili, napravili i spojili, da radi u savršenom ritmu. Inače, hrana je bila izvrsna, cene prikladne, a porcije velike: pravi domaćinski, srpski, ručak. Inače je „Basch 1887“ restoran jedini restoran za koji sam videla da ima 5,0 ocenu na Google maps, sa skoro 9.000 recenzija, na svetu!
Iz restorana, uputile smo se ka voznoj stanici. Bilo je vreme da se vratim za Beograd, ali ne pre nego što još malo ne udahnem čaroliju Subotice, kroz njeno drveće, kroz njena zdanja sa veličanstvenom arhitekturom, kroz njene ljude koji lagano šetaju, ne opterećeni žurbom, čuvajući taj osećaj u grudima.
„Nadam se da si uživala“, rekla mi je ona.
„Jesam, izuzetno!“, odgovorila sam.
„To mi je drago da čujem“, uzvratila mi je s osmehom na licu, a ja sam joj se zahvaljivala tokom zagrljaja.
Bile smo ispred voza i kad sam ušla da se uputim natrag ka Beogradu, osećala sam mir u umu i sreću u srcu… i znala sam tačno šta osećam – bio je to osećaj zaljubljenosti u Suboticu!“
