Nije bez razloga baš danas 3. maja Veliki petak (najtužniji dan za hrišćane), ali i od prošle godine, najtužniji dan u srpskoj istoriji. Danas se svi prisećamo tog sumornog jutra kada su poslednji put otišli u školu, danas se sećamo njih i njima odajemo počast...
Pre tačno godinu dana ubistvom u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” ugašeni su životi devetoro đaka i život njihovog čuvara. Ova tragedija zauvek je promenila Srbiju, a da li smo se u potpunosti osvestili i da li će se zbog ovog užasnog događaja promeniti neke stvari? Pitanja, ostaju otvorena.
Današnji članak posvećujemo Andriji Čikiću, Katarini Martinović, Angelini Aćimović, Mari Anđelković, Bojani Asović, Sofiji Negić, Ani Božović, Emi Kobiljski, Andriani Dukić i Draganu Vlahoviću.
Budući da su novinari oni koji postavljaju pitanja, voleli bismo da možemo pitati Boga zbog čega deca odlaze i da dobijemo Njegov odgovor. Međutim, razlog ne znamo, kao ni to otkud u jednom biću toliko zla da oduzme živote onih sa kojima je delio školsku klupu.
Veliki broj građana, prijatelja, rođaka, roditelja ubijene dece okupio se jutros ispred školske zgrade u ulici Kralja Milutina. Na samom ulazu postavljena je prostorno-likovna instalacija “veo plača” na kojem su ispisana imena žrtava masakra.
– Mi, odrasli, nismo stvorili svet u kojem se vrlina i drugarstvo cene. Kako budete odrastali, draga deco, iskustvo će vas učiti da smo vam ostavili svet u kojem ima mnogo nepravde i zla. Ali nikada nemojte pomisliti da je čitava stvarnost takva. Nije. I ne mora biti – poručio je patrijarh Porfirije, a prenela SPC.
U nastavku odajemo počast svakoj žrtvi ovog nemilog događaja – pričom o njihovim životima i imenima koja su upisana u knjigu večnosti.
Dragan Vlahović – čuvar škole “Vladislav Ribnikar” od 2013. godine
Dragan je uvek bio nasmejan i smiren, a decu je voleo posebno, kako njegova porodica napominje. On je bio kao član porodice svakog deteta koje je išlo u tu školu, sa svakime se pozdravljao i pričao. Nikada mu nije bilo teško da ih prati u svim željama. Da zaigra košarku, fudbal, tenis, stoni tenis… Mnoga deca ga i danas opisuju kao druga, kao dobrog duha, kao najboljeg čuvara, kao prijatelja i trećeg roditelja.
Andrija Čikić
Andrija Čikić je za svojih četrnaest godina, kao nekakav renesansni, svestrani mali veliki čovek, ostavio toliko upečatljive radove, snažne veze sa svima koji su ga poznavali i koji su ga upoznavali nakon tragične smrti. Memorijalne manifestacije i takmičenja, nagrade nazvani su po njemu. I to nije samo sećanje, to je život kroz drugu talentovanu decu, koja žude da dostignu ciljeve kojima je težio i Andrija, savršenstvu u svemu što radi.
Bojana Asović
Bojana je bila nestvarna devojčica, plenila je svojom dobrotom. Od vrtića je pokazivala empatiju za druge. Bila je jedno jako veselo dete, uvek nasmejana. Umela je savršeno da crta, dobijala je u školi peticu za peticom… Svi koji su poznavali Bojanu, govorili su da je bila nestvarna devojčica. A imala je samo 11 godina.
Mara Anđelković
Mara Anđelković bila je dete privrženo svojim roditeljima i uvek nasmejana. Volela je da crta, sanjala da upiše Dizajnersku školu, a potom Fakultet likovnih umetnosti. Međutim, snovi su naglo prekinuti… Na njen rođendan u Malom Tašu posađeno je Marino drvo koje će, baš poput njenog imena, živeti večno.
Ema Kobiljski
Prevremeno rođena, u 33. nedelji, ne samo da je nadoknadila taj zaostatak u veličini na samom početku života, već je savladala sve i izrasla toliko da je bila najviša u društvu. Činjenica je da je Ema, hrabro pokušala da zaustavi zlo, u čemu je i uspela… ali su roditelji zamolili da se ona ne ističe od ostalih nastradalih. Njena omiljena reč bila je “sreća”.
Katarina Martinović
Najlepša balerina, koja je često iz škole opravdano izostajala zbog baletske škole “Lujo Davičo”, prerano je napustila ovaj svet, ali u svima čija je srca dotakla, ostavila je dugok trag. Uvek raspoložena i sa osmehom, sanjala je velike snove… Volela je muziku, a za nju je balet bio sve.
Sofija Negić
Sofiju je tata nazivao “Graška” i imala je poseban odnos sa njim. Provodili su dosta vremena zajedno i bili poput prijatelja. Umela je da uteši, da zagrli najsnažnije i da sve prolazi sa osmehom. Bila je vedrog duha i specifičnog izgleda, po kojem će je mnogi pamtiti.
Ana Božović
Puna pozitivne energije, Ana je oplemenjivala okolinu i izazivala osmeh na svima koje je sretala. Ona je tog jutra bila dežurna i svog tatu je zamolila da mu donese novac za narudžbinu u “Meku” jer je to bila tradicija dežurnih učenika. Volela je muziku i ples.
Andriana Dukić
Andriana je bila svestrana devojčica, govorila je francuski i engleski jezik. Živela je u Parizu, a sa roditeljima se vratila u Srbiju 2020. godine i upisala u “Ribnikar”. Svi je pamte po specifičnoj lepoti i dobroti kojom je plenila. Bila je Anđeo na zemlji, sada je Anđeo na nebu.
Angelina Aćimović
Angelina je bila devojčica satkana od nežnosti i lepote. Plenila je svojom dobrotom, a posebno je volela dizajn. Kada poraste, želela je da bude modni kreator, a omiljeni brend bio joj je Dior. Roditelji i porodica nakon tragedije osnovali su fondaciju “Angelina” i oživeli njene skice koje je tokom života nacrtala, te organizovali reviju u njenu čast.
Ovaj bolan događaj pokrenuo je važno pitanje o odgovornosti škole, društva i zajednice u prevenciji i reagovanju na ovakve tragedije. Naglašava se hitnost preduzimanja konkretnih koraka kako bi sigurnost svakog deteta u školi bila primarna, te sprečile slične tragedije u budućnosti.
Poslušajte pesmu posvećenu nastradalim Anđelima:
