Kustos Narodnog muzeja Niš, Jelena Bogdanović nam otkriva različite zanimljivosti o životima i o postignućima velikih književnika, o Stevanu Sremcu i Branku Miljkoviću.
Književnik Stevan Sremac ima posebno mesto u srpskoj književnosti. Kroz svoja književna dela je opisao sopstveno viđanje društva tog doba. Najpoznatiji je po svojim duhovitim delima kao što su “Ivkova slava”, “Zona Zamfirova”, “Pop Ćira i pop Spira”... Pored književnih dela pisao je i političke polemike, feljtone i satirične natpise u političkim letcima liberalne stranke.
Sa druge strane, imamo Branka Miljkovića koji je bio jedan od najboljih pesnika svoga doba. On je uvek bio ispred svog vremena, hteo je da spoji nadrealizam i simbolizam. Njegova najpoznatija zbirka je “Uzalud je budim”.
Nešto više o njima govorio nam je kustos Narodnog muzeja Niš, Jelena Bogdanović, ali i o drugim umetnicima i njihovim zaostavštinama koje su izložene u muzeju.
1. Ko je i kako došao na ideju da napravi spomen sobu u čast Stevana Sremca?
– Niški narodni muzej brine o dve književne zaostavštine od 1951. godine. Prva je zaostavština Stevana Sremca i bila je to velika sreća da smo dobili tako veliku i značajnu, zato što su je tražili i Senćani. Senta je Sremčev rodni grad i oni su bili spremni da plate mnogo više nego što su Nišlije mogle u tom trenutku. Međutim, samo zahvaljujući profesoru Miloradu Pavloviću, kod koga se ta zaostavština i nalazila, pripala je Nišu. On je kasnije rekao da Nišu želi da ustupi nju, zato što smatra da bi i Sremac tako postupio.
– Sremac je još za života svoju ličnu biblioteku zaveštao niškoj biblioteci, tako da je negde bilo logično da i ostatak zaostavštine bude u Nišu. Kada je Sremčeva zaostavština pristigla u grad, onda su 1952. godine priključili i biblioteku koja se tada nalazila u Niškoj narodnoj biblioteci. Tako da su na taj način kompletirali u to vreme čitavu njegovu i mi sa ponosom možemo da kažemo da je čak 80% od ukupne Sremčeve zaostavštine ovde u Nišu. Nešto od ostatka je u Senti (odlikovanja i nešto od njegovih ličnih predmeta), kao i u Matici srpskoj (poneki rukopisi), a Ivkova slava je u Narodnoj biblioteci Srbije.
2. Kako je kasnije došlo do toga da se spoje spomen sobe Stevana Sremca i Branka Miljkovića?
– U Niškom narodnom muzeju su oformljene dve književne zbirke, one su nekako bile srodne. Iako su to dva pisca iz potpuno različitih epoha, mi smo oformili njihovu zbirku književnih zaostavština i kolege koje su ranije vodile te dve zbirke su dosta učinili nama na obradi materijala i promociji. Tako je došlo do toga da budu dve zbirke, ali u jednom odeljenju.
3. Koje predmete bi izdvojili kao jedinstvene predmete koji se nalaze u ovom muzeju?
– Od Sremčeve biblioteke, kao jedne posebne kolekcije, izdvojila bih Bibliju koja je najstarija knjiga u njegovoj kolekciji knjiga. Takođe, i rukopise koji su vezani za Niš, a to su Zona Zamfirova i Ibiš-aga. Od Miljkovićeve kolekcije je tu njegova Oktobarska nagrada koja je zaista značajna jedna prekretnica u njegovom kratkom, ali vrlo sadržajnom životu. Izdvojila bih i Epitaf po kojem je on jako poznat i do dan danas (Ubi me prejaka reč).
4. Da li postoje neke zanimljivosti o njihovim životima koje bi ste podelili sa nama?
– O Sremcu su to sve već neke priče koje se već više manje znaju. Ono što je za Sremčev život značajno je da je on dvanaest godina proveo u Nišu, godinu, skoro dve u Pirotu. U Pirotu je imao jednu ljubav Jelenu Pančić, koja se nije ostvarila zato što je Prota Pančić bio na jednoj političkoj strani dok je Sremac bio na drugoj strani, bio je liberal. Tako da su dve suprostavljene političke strane dovele do toga da se ta njihova ljubav ne realizuje. To je jedna simpatična slika iz Sremčevog života. Ono što ga je proslavilo je zapravo sve što je napisao u svojim delima, a vezano je za Niš i niški život.
– Sa druge strane, Branko Miljković je kratko živeo do svoje 27 godine, u Nišu je živeo do 19 godine i bio je potpuno jedan nesvakidašnji mladić za to vreme. Ono što je simpatično je da je naša sugrađanka, koja je nažalost preminula pre nekoliko godina, Ljiljana Ilić sasvim slučajno pronašla neka pisma koja je tada zagubila još kao devojka, a dobijala ih je od Branka Miljkovića. Kasnije, kada ih je pronašla u fioci, donela ih je kod nas. To su prva ljubavna pisma koje je Branko Miljković pisao, a pisao ih je u stihu i eto, to je jedna značajna mala kolekcija vezana za njegove gimnazijske dane.
5. Osim njihove, da li postoji još nečija zaostavština izložena ovde u muzeju?
– Godine 2019. smo dobili zaostavištinu manje poznate pesnikinje Ljiljane Bibović. Njena porodica je poželela da tu književnu zaostavštinu pokloni muzeju. Tako da smo izdojili dve vitrine za dve pesnikinje, čiji je život na neki način bio vezan za Niš. Ljiljana Bibović nije rođena u Nišu, ali je veći deo života provela ovde. Ovde se školovala, ona je i osnovnu i srednju školu završila u Nišu. Ono što smo značajno u njenoj zaostavštini pronašli je Miljkovićeva knjiga. Znamo da su se oni družili, da su se poznavali i da su se viđali u Beogradu, u kojoj meri je to druženje bilo nismo znali, ali smo našli u njenoj zaostavštini Miljkovićevu zbirku pesama “Uzalud je budim”. Kada joj je poklanjao, on joj je napisao posvetu “Bila si mi blago u dane gorkih zala”.
– Nadamo se zaostavštini Gordane Todorović, takođe jedne značajne pesnikinje, za koju znamo da se družila još u gimnazijskim danima sa Brankom Miljkovićem, ali od njene zaostavštine tokom godina nije ostalo skoro ništa. Ostala je jedna sveska koju je ona pripremila za štampu i dala niškoj “Gradini“, tako da je urednik “Gradine” sačuvao taj rukopis i nama poklonio. I od te sveske krećemo sa sakupljanjem svega ostalog. Našli smo neka prva izdanja njenih zbirki i nadamo se da će se otkriti još nešto.
6. Da li planirate da izložite još nečiju spomen sobu?
– Želja nam je da nemamo samo odeljenje književnih zaostavština pri Narodnom muzeju, već da imamo jedno odvojeno muzejsko odeljenje književnih zaostavština, odnosno da imamo jedan Muzej književnosti u gradu. Bilo bi lepo da imamo jednu izdvojenu zgradu gde bismo izložili sve te zaostavštine, a još toga priželjkujemo. Godine će pokazati da li ćemo u tome uspeti.
