Kada govorimo o istoriji jugoslovenske mode, ime Aleksandra Joksimovića predstavlja sinonim za epohu u kojoj se beogradska moda ravnopravno nosila sa Parizom, Milanom i Londonom. Iako su mnogi pisali o njegovim kolekcijama koje su pomirile vizantijsku tradiciju sa modernim krojem, postoji onaj skriveni, ljudski sloj njegove ličnosti koji ga čini fascinantnim i danas, decenijama nakon što je zadužio domaću i svetsku scenu.
Od scenografije do „šifre 313“
Put Aleksandra Joksimovića ka vrhu nije bio planiran u modnim ateljeima. Njegova prva umetnička ljubav bila je scenografija, koju je počeo da studira u Novom Sadu. Kada je taj odsek iznenada ukinut, sudbina ga je „gurnula“ u svet tekstila i to je činilo potez koji je bio presudan za njegovu karijeru. Njegov pristup modi bio je pristup scenografa, zato je svaki model bio centralni lik u drami, a revija nije bila samo obična prezentacija odeće, već pozorišni čin. Njegov zvanični ulazak u svet profesionalne mode obeležila je misterija. Godine 1959, na konkursu Zavoda za unapređenje domaćinstava, pojavio se kandidat koji je svoje radove poslao pod šifrom „313“. Taj anonimni vizionar, koji je ubrzo postao prepoznatljiv po svom istančanom ukusu, gotovo preko noći je osvojio stručnu javnost, pokazujući da je kreativni instinkt najvažniji.
U svetu visoke mode, gde ego često vodi glavnu reč, Joksimović je bio endemska vrsta – stoički miran čovek. Dok su njegovi savremenici pred revije hodali kao na iglama, Joksimović je bio taj koji je u bekstejdžu odisao smirenošću. Postoji niz anegdota koje svedoče da on nije bio samo takmičar, već i mentor. Često je viđan kako, usred sopstvene napetosti, pritrčava kolegama, popravlja porub na tuđem modelu ili daje sugestiju kako da se određeni materijal bolje „ponese“.
Njegova veličina nije bila samo u makazama koje su krojile istoriju, već u spremnosti da pomogne onima oko sebe.
Duhovnost kao modna inspiracija
Malo je poznato na koji način je Joksimović „hranio“ svoju inspiraciju. Dok je radio na svojim antologijskim kolekcijama, onima koje su freske i vizantijsko nasleđe prevele u jezik visoke mode, njegov atelje nije bio mesto buke. Naprotiv, tamo je vladala gotovo manastirska tišina, ispunjena zvukovima crkvene muzike. Kolege su ga često zatekale kako zamišljeno sedi pored gramofona, uživajući u zvukovima koji su pratili proces stvaranja. Ta atmosfera bila je temelj na kojem je gradio svoju estetiku, tražeći u prošlosti večnu lepotu koja ne podleže trendovima.
Čuvena priča o „Dioru“ i integritet jednog stvaraoca
Možda najintrigantnija crtica iz njegove biografije jeste odnos prema globalnim modnim imperijama. Priča o tome kako ga je kuća Dior želela u svom timu, često se prepričava, ali retko sa pravim detaljima. Joksimović je na ponudu za pregovore odgovorio uslovom koji bi retko ko smeo da postavi: pristao je na susret samo ako se na istoj reviji prikažu i njegova i Diorova kolekcija.
Kada mu je posao konačno ponuđen, Joksimović ga je odbio. Nije to učinio iz straha od velikog sveta, već iz dubokog poštovanja prema sopstvenom integritetu. Govorio je da se „veoma dobro oseća u svojoj firmi“ i da želi da stvara u Beogradu, u okruženju koje ga razume. Odbio je da bude „šraf“ u velikoj mašineriji, birajući da ostane kapetan svog broda, što ga je na kraju i učinilo jednom od najvažnijih figura u istoriji jugoslovenske kulture.
Naslovna fotografija: Arhiva
