“Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja” jedan je od čuvenih citata domaćeg nobelovca. Prožet nemerljivim ljubavnim osećanjima, Ivo Andrić čekao je ostvarenje snova pola svog života.
Život pre njega
Milica Babić, umetnica, kostimografkinja i univerzitetska profesorka, bila je višedecenijska piščeva čežnja. Rođena je 1909. godine u Bosanskom Šamcu kao kćerka trgovca Stevana i majke Borke. Školovala se u Školi primenjenih umetnosti u Beču. U Beogradu, 1931. godine se zapošljava kao kostimografkinja u Narodnom pozorištu.
U isto vreme se venčala sa Nenadom Jovanovićem, novinarem i prevodiocem. Sele se u Berlin 1939. godine, gde upoznaje Iva. On je bio njihov porodični prijatelj, potajno čeznuvši za Milicom. Slao im je pisma, potpisujući se pseudonimom Mandarin, koji mu je ona nadenula.
Nenad je preminuo, nakon skoro 20 godina njihovog druženja.
Plodna ljubav
Čuveno Andrićevo delo, “Jelena, žena koje nema”, upućena je upravo njoj. Skoro tri decenije čekanja, žudnje i bolne istine postojanja ljubavi prema tuđoj ženi bila je njegova svakodnevnica. Način na koji je disao, živeo i pisao bio je motivisan trunčicama njene pažnje. Glumeći prijateljstvo za javnost i pred njom, u samoći je voleo silno i trajno.
Godinu dana od prijateljeve smrti i Miličinog upokojenog muža, ona postaje njegova žena.
Neposredno pre toga, njihovo prijateljstvo je počelo da bledi pretvarajući se u obostranu naklonost na dubljem nivou. On sebi nikada nije dozvolio da pređe granice, izražavajući svoju ljubav isključivo na hartiji.
Voleći udatu ženu, bio je dosledan svom dostojanstvu i ugledu. Naučivši lekciju iz prethodnog iskustva, s ženom svog kuma Gustava Krkleca koji je doznao o njihovoj vezi, ukazivao je veliko poštovanje svom prijatelju Jovanoviću.
Milica je piscu bila velika podrška i zaleđina. Svojevremeno su neki njihovi savremenici taj odnos opisivali kao “gotovo opipljivu ljubav”. Bila mu je pratilja tokom Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, gde se činilo kao da se više ponosi njom nego novonastalim dostignućem.
Brz rastanak
Neskriveno se voleći tek deceniju, Milica umire 1968. godine. Ivo je, po staroj navici, patio u kutku svog doma ali ovog puta za svojom preminulom suprugom. Povukao se iz javnog života, zatvorivši se u sebe i izbegavajući okupljanja i događaje.
Okončao je život sedam godina kasnije. Njegova urna je položena u Aleji zaslužnih građana, odmah pored groba nikad zaboravljene Milice.
“Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja” – zabeležio je nakon njene smrti zauvek upisujući njihovu ljubav u istoriju vanvremenske književnosti.
