Građanski rat 90-ih u Jugoslaviji bio je jedan od najvećih nacionalističkih ratova na ovim prostorima. Dok su sukobljene strane pojačavale svoje nacionalne identitete, proglašavajući dojučerašnje komšije genocidnima, običan narod morao našao se u situaciji da spasavaju živu glavu.
S obzirom da su godinama razni etniciteti živeli u jedinstvenooj državi, najbolji prijatelji su mogli da budu Hrvat i Srbin, kumovi Bosanac i Slovenac, a u brak su mogli da uđu Crnogorka i Makedonac, međutim zaoštravanjem situacije u državi, ovo je počelo da se raspada… Uprkos ratu, ljubav je pokazala da je ipak najjaća stvar za koju se vredi boriti i da je smrt jedino što može da rastavi zaljubljene.
Nazivaju ih sarajevskim Romeom i Julijom, a Boško i Admira simbol su stradanja i žrtve politike i sistema. Ove godine. 18. maja navršilo se tačno 32 godine od ubistva ovo dvoje mladih ljudi.
Naime, danas retko ko nije upućen u ljubavnu priču ovo dvoje zaljubljenih ljudi, koja je imala užasan i tragičan kraj. Ovo dvoje mladih ljudi upoznalo se u veoma bitnoj godini za Sarajevo. U godini (1984) kada je ovaj grad u Bosni i Hercegovini bio centar sporta, odnosno Zimskih Olimpijskih igara. Bili su gimnazijalci,mladi ljudi sa velikim snovima, a punih 9 godina bili su u vezi, dok rat i mržnja nisu stali na put njihovom životu. Decu Sarajeva, jedno od drugog odvojile su upravo ulice grada u kome su proveli ceo život. Kako su živeli u gradu punom ljubavi, nikome iz Admirine niti Boškove familije, ili bilo kome od prijatelja nije smetalo što su drugačijih nacionalnosti i religijske veroispovesti.
Ona je bila muslimanka, a on pravoslavni hrišćanin. Zaraćeno Sarajevo postalo je malo za ovaj par i želeli su da odu u Kruševac kod Boškove majke koja je ranije već otišla. Admira nije želela da napusti svog Boška i krenula je sa njim. Iako su i muslimanska i srpska strana u dogovorudozvolile prelazak preko Vrbanja mosta, ovom zaljubljenom paru, par metaka stalo je na put njihovoj budućnosti. 18. marta 1993. godine Admira i Boško su krenuli preko mosta, a jedina stvar koje se Boško plašio bila je da ga neće mobilisati, dok je druga pošast vrebala za vratom. Prelazili su most sa uprtim snajperima i sa jedne i sa druge strane , bili na nišanu kako muslimanske tako i srpske vojske. Prvi metak pogodio je Boška koji je odmah preminuo, a drugi hitac je smrtno ranio Admiru koja je ranjena dopuzala do njega i izdahula. Slika dvoje mladih ljudi kako leže na mostu mrtvi obisle su čitav svet. Njihova tela stajala su nepomično osam dana na mestu pogibije, a i dan danas jedna i druga strana prebacuju međusobno krivicu. Admiru I Boška nije ubio niti srpski niti muslimanski vojnik, ubilo ih je zlo i viši interesi.
O ovom tragičnom događaju pisane su knjige, snimani filmovi, reportaže, dokumentarci širom sveta, od zapada do istoka. Zaustvljena i ugašena ljubav dvoje zdravih ljudi u potrazi za boljim životom ne može a da ne izazove gnev i ljutnju kod običnog čoveka.
