Modu ne čine samo skice i vizije, modu čini zanat. Postoji drastična, gotovo nepremostiva razlika između dizajnera koji samo crta i onog koji zna da šije. Pravi modni geniji nisu oni koji znaju da prodaju ideju, već oni koji znaju šta se dešava sa tkaninom kada se igla susretne sa materijalom.
Kada govorimo o velikanima poput Cristóbala Balenciage, ne govorimo samo o modnom kreatoru, već o krojaču među dizajnerima. Dok su njegovi savremenici crtali siluete, Balenciaga je sam modelovao na lutki. Njegova preciznost bila je hirurška, a razumevanje toga kako tkanina treba da stoji u prostoru bez ikakve unutrašnje podrške ostalo je domaći zadatak za sve generacije koje su došle posle njega.
Sličan nivo majstorstva pokazivala je Madame Grès, žena koja nije koristila makaze na uobičajen način. Ona je tkaninu doslovno „vajala“. Njene haljine od džerseja, sa stotinama mikroskopskih, ručno rađenih nabora, nisu bile odeća, već skulpture koje su zahtevale sate, dane, pa i nedelje rada.
U istu kategoriju, onu koju nazivamo „arhitekturom tkanine“, spadao je i Azzedine Alaïa. Za njega je šivenje bilo pitanje matematike i anatomije. Ako bi pogrešio za samo jedan milimetar u šavu, celokupna forma haljine bi se urušila. Alaïa je bio jedan od poslednjih koji je insistirao da svaki komad koji nosi njegovo ime prođe kroz njegove ruke. To je ono što nazivamo zanatom, razumevanje zašto se jedan šav nalazi baš tu i kako on utiče na pokret tela.
Ipak, zanat nije umro, on se transformisao. Danas ga prepoznajemo kod onih koji su dovoljno hrabri da budu drugačiji. Dries Van Noten, koji potiče iz porodice krojača, unosi to klasično znanje konstrukcije odela u žensku modu, stvarajući komade koji nisu samo dekorativni, već strukturno savršeni.
S druge strane, Iris van Herpen pomerila je granice zanata koristeći 3D tehnologiju, ali je zadržala srž, vrhunsku ručnu završnu obradu bez koje njene avangardne haljine ne bi mogle da postoje. Tu je i Yohji Yamamoto, čovek koji dekonstrukciju shvata bukvalno. On ne šije odeću, on gradi prostore oko tela. Njegovi krojevi su toliko kompleksni da samo neko sa dubokim poznavanjem tehnike šivenja može da ih izvede, a da pritom zadrži osećaj lakoće. Ne smemo zaboraviti ni nasleđe kuće Alexander McQueen, čiji je osnivač zanat izučio u londonskom Savile Row-u, mestu gde se uči pravljenje odela od nule, gde se kreda povlači po štofu sa velikom preciznošću.
Zašto je ovo važno za nas danas? Zato što je razlika između „brze mode“ i vrhunskog dizajna upravo u tom zanatu. Brza moda se lepi, spaja lepkom i koncem koji popušta posle prvog pranja jer nema konstrukciju. Vrhunski komad je konstruisan da traje. Kada sledeći put budete birali komad odeće, bilo da je to vintage „ulov“ ili novi dizajnerski komad, pogledajte šavove.
Naslovna fotografija: Kadar iz filma „Cristóbal Balenciaga“, David Herranz
