Malo je onih koji se ne dive stihovima Alekse Šantića. Još je manje onih koji ne znaju za jednu od najlepših ljubavnih pesama, ali da li znate kome je posvećena slavna „Emina“?
Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru i tu, u srcu Hercegovine, proveo je veći deo svog života. Otac Risto rano je preminuo, pa se nad Aleksom starao stric Miho, poznatiji kao Adža. Aleksa Šantić imao je i dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za Aleksinog prijatelja, pesnika Svetozara Ćorovića.
Trgovačka porodica u kojoj je rastao nije imala razumevanja za poetski talenat mladog Šantića, pa je završio trgovačke škole u Trstu i Ljubljani i potom se vratio u Mostar.
Slavni mostarski pesnik poznat je po rodoljubivoj, ali i po ljubavnoj poeziji koju je pisao pod velikim uticajem bosanskih sevdalinki. Najpoznatija takva jeste „Emina„, pesma koja govori o večitoj ljubavnoj boli pesnika.
Ko je bila Emina, slavna mostarska lepotica
Naime, blizu kuće imama Sefića živeli su Šantićeva sestra i zet. Aleksa je neobično voleo svoju sestru kojoj se ispovedao i često je posećivao njen dom – Tako je jednog dana u komšiluku sreo imamovu kćer.
Emina Sefić tek se “zadevojčila”, a priče o njoj kružile su po celoj čaršiji. Mladići su govorili da Sefićeva kćer nije žensko, već “dženetska hurija” – lepotica iz raja.
„Po sokacima i mahalama krenu priča o hafizovoj kćerki, lepotici. Kako joj bujna kosa spletena u teške zlatnosmeđe pletenice igra po leđima; kako su joj oči od žežene kadife, usne – zrele trešnje, alice; dva reda zuba – dvi niske bisera; kako joj je Alah podario lice zarudele breskve; kako joj pod belom košuljom zakopčanom sedef – pucetom do pod vrat i pod svilenim, cvetnim dimijama igra jedro, zdravo telo, tanko u struku, mamno u hodu”, pričalo se tad o Emini, piše Stil.
Mlada Emina je doveka ostala Šantićeva čežnja
Udala se sa 16 godina za jednako lepog Avdagu Koludara i rodila mu je četrnaestoro dece. Kako je i sama pričala svojoj deci, sa Aleksom Šantićem nikada ni reč nije razmenila, ali sećala ga se do kraja života. Njega i njegovih uglancanih cipela i pantalona tako opeglanih da se o njih čovek mogao poseći. Sećala se žalovitog glasa kojim je pevao u avliji, kao i da mu muslimani Mostara nikad neće zaboraviti činjenicu da je poštujući njihova verska pravila zazidao prozore svoje nove kuće jer su u komšiluku bila ženska deca.
Pročitajte pesmu Emina Alekse Šantića
Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće…
— Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!…
Ja joj nazvah selam. Al’, moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa kô zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko’!…
