Šetnja sa čovekom koji je već 20 godina u svetu hotelijerstva, sociologom i komunikologom Nikolom Milovićem kroz mesta koja Novom Beogradu daju poseban šarm.
Prvi razgovor sa Nikolom vodili smo među zidovima hotela Bristol, u kojem je govorio o storytellingu kao novom luksuzu. Ovog puta našli smo se na mestu koje on poznaje bolje nego ijedan hotel. Ceo radni dan Nikola provodi u centru grada, a onda pređe most i vrati se kući. Ovog puta nas je u šetnju Novim Beogradom poveo kao pravi domaćin. Šetali smo od Geneks kule, potom smo uživali u ambijentu tri kafea, te nas je uputio ka svoj lepoti ovog dela grada, pored koje svi užurbano prolaze, pa je takoreći i ne primećuju.
Geneks – kula koja je „rasla“ zajedno sa Nikolom
Naš domaćin je odlučio da priču počnemo upravo ovde, a već posle prve rečenice jasno je i zašto.
– Priču započinjemo ovde jer je kula počela da se gradi 1979. godine, iste godine kada sam se i ja rodio, započinje Nikola dok gleda ka vrhu zgrade. Već decenijama Novi Beograd i ja rastemo jedan kraj drugog, pa sam imao priliku da vidim sve njegove uspone i padove.
Ipak, nije zaobišao ni onaj teži deo priče, kada je Geneks posmatrao iz znatno drugačije perspektive.
– Tokom odrastanja, došlo je bombardovanje. Zgrada kraj kule bila je bunker u kojem smo se svi skrivali. To je bila teška epizoda u kojoj smo Geneks svi gledali iz potpuno drugačijeg ugla. Kasnije je ona postala poslovna zgrada, dodaje Nikola i kaže da kula danas ima potpuno novu energiju i to zahvaljujući ljudima koji u njoj prepoznaju vrednost koja se, čini se, usput izgubila.
– Zahvaljujući strancima, zgrada ponovo oživljava. U celoj ovoj globalnoj opsesiji brutalizmom, oni su otkrili Geneks. Ako je MoMA u Njujorku mogla da izloži čitavu postavku posvećenu brutalizmu, onda bismo i mi morali da shvatimo pored kakvog arhitektonskog dragulja svakodnevno prolazimo, zaključuje.
Na pitanje šta nama nedostaje da bi se na isti način zaljubili u sopstveni grad, Nikola nam je pokazao ka ulazu u Geneks, gde stoji natpis nastao reakcijom stanara na učestale posete stranih gostiju: Turisti nisu dobrodošli.
– Dugo sam razmišljao o tom natpisu. U potpunosti razumem ovakav potez stanara i njihovu zabrinutost, jer niko ne želi da mu znatiželjni pogledi narušavaju svakodnevni mir, ali zapitajmo se šta nam ova navala govori. Ovo je zapravo prilika da konačno ponudimo nešto zauzvrat, da napravimo kvalitetne suvenire, autentične razglednice i sadržaje koji slave ovo zdanje i da na pametan način preusmerimo tu energiju.
– Nama je sve na šta smo navikli i u čemu smo odrasli postalo podrazumevajuće, pa često mislimo da nije dovoljno lepo. Nisam pristalica „sunce tuđeg neba“ fraze, jer svako traži svoju sreću gde god se nalazio, ali suština je u tome da zastanemo i pogledamo oko sebe. Kad vidite da stranci gledaju u nekom pravcu, pogledajte i vi. Videćete isto ono lepo što i oni vide.
Uz taj savet nastavili smo ka prvom kafeu na našoj ruti, dok se tema razgovora prirodno usmerila ka ugostiteljskom preobražaju bloka.
– Dolazimo do toga da je kultura kafea, zajedno sa talasom ruske imigracije, potpuno promenila mikroklimu ovog kraja, zaključio je Nikola dok smo ulazili u lokal.
Ca.ca.fe, kafa i karamela od šargarepe
Kao sociolog, u prvom lokalu najpre je uočio dinamiku među gostima i atmosferu koja odudara od klasičnih gradskih mesta.
– Novi Beograd je specifičan. Iako ga neizmerno volim i tu sam ceo život, nema mnogo prostora u kojima se možeš osećati potpuno relaksirano. Vidite, ovde sedimo i niko nas ne zagleda. Svako brine svoju brigu, neki rade, devojka pored nas crta… Niko nema onaj osuđujući pogled koji često srećemo po lokalima.
Na pitanje šta ga ovde najviše privlači, Nikola je kroz osmeh pokazao na tanjir:
– Danas smo probali karamelu od šargarepe. Priznajem, u početku sam bio skeptičan, a kad sam je probao, pomislio sam: gde si bila celog mog života? Oni se ovde stvarno igraju gastronomske kreativnosti. Svi imamo šargarepu kod kuće, ali retko ko se zapita: mogu li od nje da napravimo ovako nešto? Ne radimo to jer uvek igramo na sigurno.
Pored hrane, presudna je i atmosfera zajednice koja se ovde okuplja.
– Stalno organizuju događaje, pozivaju ljude na radionice i coffee cupping. Stvorili su živu zajednicu oko brenda – kada dođeš, znaš da ćeš uvek sresti nekog zanimljivog. Puno je stranaca i vlada atmosfera kakvu bi očekivao u Kopenhagenu, a zapravo je imaš u srcu Novog Beograda.
Deo grada koji nije samo beton
Između prve i druge stanice koja se nalazi nedaleko od Geneksa, dok smo koračali ulicama punim lišća, Nikola se vratio u godine svog odrastanja.
– Novi Beograd je, dok smo bili klinci, bio prevashodno spavaonica Beograda. Ljudi su radili u centru, a ovde su dolazili samo da spavaju. To se davno promenilo, pa Novobeograđani danas nemaju potrebu da prelaze most – sve nam je tu, Dunav, Sava, Zemun, široki bulevari. Ko god vodi zdrav način života, vozi bicikl, trči… To iskreno, nije moj stil, ali sam zagovornik dugih šetnji. Upravo nas ova ruta provodi kroz ključne tačke i pokazuje koliko je sve to blizu, pogotovo ovako dok nas jesen još uvek mami da šetamo.
Svestan je da Novi Beograd u široj javnosti često nosi nepravednu etiketu.
– Znam da mnogi ne vole Novi Beograd. Deluje im hladno, zbunjujuće, sa svim tim silnim blokovima. Ali, to nije samo beton. Taj beton je pun priča, života, porodica i skrivenih drvoreda, rekao nam je Nikola dok mu se pogled zaustavljao na krošnjama iznad.
– Kad krene sezona opadanja lišća, u sebi se uvek zahvalim onima koji su nam nekada posadili ovo drveće. Svaka sezona nosi svoju boju, a kad vidiš šta su i na koji način oni sadili tada, shvatiš da su decenije bile potrebne da bi se stiglo do ovog nivoa. Da li se danas to radi na isti način? Definitivno ne. Ono što me je oduševljavalo, a da toga nisam bio ni svestan, jeste to što svaki blok ima dovoljno prostora za igru i pristojnu razdaljinu od komšijskog prozora, zaključuje Nikola i nabraja prednosti koje su oblikovale mentalitet blokova.
– U blokovima imate sve, vrtić, školu, kulturne centre, a upravo ta pripadnost i zajedništvo u blokovima za mene su savršeni. Naravno, podela ima kao i svuda i nekako je uvek bilo bitno iz kog si bloka, ali ipak, ostala je srž – to nije samo zgrada do zgrade bez duše i smisla, već upravo suprotno.
Na kraju, ono što Novi Beograd danas suštinski nudi jeste mirniji puls svakodnevice.
– Možeš da izađeš na sjajan doručak, imaš opcije za ručak nije destinacija za žurke i to mi se najviše dopada. Nema klubova, tek poneki lokal sa živom muzikom, ali to nije moj reon. Više je to doručak, kafa, duga šetnja i mirniji način života. Nismo otišli u krajnost, ali nismo ni previše u gradskom ritmu koji umara.
Sloj
Drugo odredište smestilo se u najnovijem delu Novog Beograda, u modernom bloku West 65. Nikola nas je ovde doveo s namerom, jer ga sudar različitih svetova i kultura privlači više od pukog enterijera.
– Došli smo ovde jer mi je taj kontrast fascinantan. Kao sociologa i komunikologa, najviše me zanima kako će se ova nova zajednica uklopiti. Super je što isti ovaj lokal „živi“ na Dorćolu ili Vračaru, ali kako će u ovom modernom bloku, koji nosi potpuno drugačije navike i specifičnu subkulturu, pronaći svoj ritam? Da li će se asimilovati, ili ćemo dobiti simbiozu njihovih i naših navika?
Naravno, fokus mu se brzo vratio na ono što u svakom lokalu najviše voli, a to je doručak.
– Druga bitna stvar je hrana. Obožavam koncept doručka tokom celog dana, a ovde je sjajno što menu prati sezone. Sada, u jeku jeseni, imaju tartove i kroasane sa šljivama. Šljiva je naša, autohtona i lepo je videti da su to prepoznali. Naravno, ima u gradu raznih koncepata sa šljivama, ali ovi ljudi zaista ne stoje u mestu, svake nedelje donose nešto novo, rekao nam je Nikola i dodaje da celokupnu priču zaokružuje ta umetenost i profesionalizam.
– Svi smo navikli na losose i na njihove omlete u kojima je belance kao oblačić. Nije teško, nema preterivanja, sve je umereno, kafa je vrhunska, a vizuelni identitet minimalistički i čist. Iako je u pitanju franšiza i prepoznatljiv brend poput Sloja, ovde su uspeli da naprave malo drugačiju izdanicu.
A po čemu se, u moru restorana i kafea u okruženju, Sloj najviše izdvaja?
– Po opuštenosti. Kada uđete unutra, niko vas ne odmerava, svako je „u svom tanjiru“, u svom razgovoru, za svojim laptopom. Naravno, ima tu i jezičkih barijera, nekad se sporazumemo i pogledom, što je simpatično. Sve zavisi od tebe, ako dođeš sa stavom da sve unapred osuđuješ, tako će ti se i vratiti.
Nikola je po izlasku iz Sloja, na putu ka trećoj lokaciji u izlogu jedne cvećare uočio vizuelnu metaforu koja sažima poentu našeg razgovora.
– Sve vreme pričamo o jesenjim bojama, o kreativcima koji prave karamelu od šargarepe… I, gle ovo! Ovde imate obične paprike stavljene u svrhu dekoracije, što se savršeno nadovezuje na priču o Sloju i njihovim kroasanima sa šljivom. To je genijalan primer svega o čemu govorimo – imate nešto što nam je toliko blizu, toliko očigledno i na dohvat ruke, a mislimo „ma dobro, paprika, to svi znaju“. E pa ne, uz malo mašte i ona može da postane vrhunski detalj.
Baget & Co: Pekara u koju se stiže po hleb, ali i mirise
Treće mesto ostavljeno je za kraj, kao prirodna kruna naše šetnje.
– Došli smo ovde jer smo obišli industrijske i savremene koncepte. Ovo je najnovija pekara u kraju koji je duboko navikao na tradicionalno, instant testo i teže varijante. Ovo je dobar kompromis i prilika da ljudi na mala vrata upoznaju nesvakidašnje ukuse.
– Ako neko nikada nije probao kroasan sa borovnicom ili tart, za razliku od nas kojima je to postalo usputna svakodnevica, ovo je savršena adresa. Radi tek nedelju dana, a jedva nalazimo mesto da se sedne. Divno je što ovaj kraj konačno ima mesto gde ujutru možeš da kupiš svež hleb koji lepo miriše, dodao je Nikola, dok su nas usluživali domaćim vanilicama.
– Ono što ovakva poslastičarnica obavezno mora da ima jesu stari kolači. Ove vanilice… tako mi je drago što se vraćaju u modu! Možemo mi da imamo francuski baget po kome se pekara i zove, ali vanilica prosto mora da postoji, rekao nam je Nikola i dodao da ambijent ovog prostora zaokružuje ceo doživljaj.
– Enterijer verno oslikava pariski lokal, pogotovo ovi kroasani na zidu koji funkcionišu kao umetnička instalacija. Mislim da će ljudi, čak i kad ne dolaze primarno zbog ovih detalja, primetiti tu stolicu i osetiti taj šarm sedenja u pekari, što kod nas još uvek nije opšteusvojena kultura. Verujem da će ovo pokrenuti potpuno novi trend među Novobeograđanima.
Put od „brutalističkog džina“ na početku do toplih vanilica na kraju stao je u jednu jedinu rečenicu: najveće priče kriju se u predelima pored kojih svakodnevno žurimo, nesrećni što ih ne primetimo dok nam ih neko drugi ne pokaže. U prethodnom razgovoru Nikola je govorio da se luksuz ne kupuje, već gradi kroz detalje, a zahvaljujući ovoj šetnji ta misao je dobila svoju smisao.
Kad vidite da stranac gleda u nekom pravcu, pogledajte i vi, rekao nam je na početku. I posle tri šoljice kafe, novih ukusa i duge jesenje šetnje, istina je da je teško ostati ravnodušan na ovaj deo grada kada jednom zaista otvorite oči.
