Isidora Sekulić, koja je obeležila srpsku intelektualnu scenu nikada se nije udavala i ne postoji potvrđena velika ljubavna veza u njenom životu kakvu bismo danas očekivali. Međutim, to ne znači da ljubavi nije bilo, već da je sa njene strane bila potisnuta, neostvarena ili svesno prekinuta.
Neostvarene i prećutane simpatije
U biografskim i memoarskim zapisima, kao i u svedočenjima savremenika, pominju se emocionalne bliskosti i intelektualne naklonosti, ali bez dokaza o konkretnim vezama. Najčešće se u tom kontekstu spominje Milan Grol – političar, intelektualac i urednik.
Postoje nagađanja o njenoj naklonosti prema njemu, ali ne postoje pisma, priznanja, niti jasni dokazi da je odnos ikada prerastao u ljubavnu vezu. Sve je samo ostalo na nivou pretpostavke.
Za razliku od mnogih žena svog vremena, Isidora je svesno birala intelektualnu nezavisnost.
Smatrala je da bi brak i tradicionalna uloga žene mogli da ograniče njen rad, slobodu mišljenja i unutrašnji mir. U njenim zapisima i esejima često se oseća snažna svest o ženskoj sudbini, ali i distanca prema romantičnom idealu. Ona je imala bliska prijateljstva sa intelektualcima (poput Stanislava Vinavera i Ive Andrića), ali ta prijateljstva ostajala su u okvirima duhovne i intelektualne razmene.
Kod Isidore, ljubav se ne manifestuje kroz biografiju, već kroz tekstove pune čežnje, melanholije, tišine i osećaja neizgovorenog. U delima poput Pisma iz Norveške i Saputnici prisutna je duboka emotivnost, ali možete primetiti prilikom čitanja da je ona uvek suzdržana, misaona i nikada ispovedna u klasičnom smislu.
Isidora je primer žene kod koje ljubavna priča predstavlja odsustvo koje joj je oblikovalo ličnost. Na kraju se ipak zaključuje da njena „ljubavna biografija“ zapravo, ne postoji.
