Duga istorija piknika i ručno pravljenih korpi od javorovog drveta

Reč “korpa” potiče od reči “hanapier”, što znači kutija za pehare. Koncept je došao iz Francuske preko Vilijama Osvajača u 11. veku.

Prenosive posude za vino od pruća su usvojene kao putničke korpe za osveženje, jer su duga putovanja često značila noćenja u kočijaškim gostionicama gde ukusna hrana nije uvek bila dostupna. Putnici su stoga nosili bolju hranu sa sobom u takvim korpama ili korpama Korpa za piknik je korpa namenjena za držanje hrane i posuđa za obrok na izletu. One danas već predstavljaju standardnu opremu kada se odlazi u prirodu. Tradicionalna korpa je napravljena od tkanog pletiva ili od javorovog drveta.

Inovativna korpa za piknik stvorena za američke porodice davne 1953. godine (fotografija ispod), bila je dizajnirana da se pričvrsti na zadnjem delu porodičnog automobila. Ona je u sebi sadržala i male ugrađene kutije za led, kao i escajg.

Istorija piknika

Piknici su zaista počeli da doživljavaju svoj procvat tokom 18. veka. Kao omiljena razonoda aristokratije, bili su proglašeni isključivo za događaje u zatvorenom prostoru, održavane kod kuće ili u iznajmljenim sobama. Od posetilaca se zahtevalo da doprinesu nečemu pri dolasku, npr. mogli su da donesu jelo ili piće, ili da plate deo troškova. Baš kao i druge karakteristike salonskog života, ovakvi događaji bili su povezani sa razgovorom i duhovitošću – i, baš takvi, često su opisivani kao intelektualna prefinjenost.

Na većim okupljanjima, bilo je i muzike ili plesa – što je rezultiralo time da “piknik” može biti sinonim za bal ili zabavu, uz hranu i piće. Godine 1763, na primer, spisateljica Meri Kouk je rekla svojoj sestri da je bila na nekoj vrsti “Bala pretplatnika”, poznatog u Hanoveru kao “Picquenic”, a 1777. godine, romanopisac Kornelija Najt je u svom dnevniku napisala da je, tokom odmora u Tuluzu, bila na “pik-nik“ večeri i plesu.

Francuska revolucija je, međutim, sve promenila. Plašeći se za svoje živote, većina aristokratskih izletnika pobegla je u inostranstvo. Neki su otišli ​​u Austriju, drugi u Prusku, pa čak i u Ameriku; ali većina se usredsredila na Britaniju. Naseljavajući se prvenstveno u Londonu, često su imali nedostatak novca; ali su se trudili da održe svoj stari način života – i time su uveli piknik u Englesku. To je dovelo do dva važna događaja. Prvi – i najkraćeg veka – bio je taj što je u Londonu piknik postao manje prefinjen. To je bilo zahvaljujući grupi od 200 bogatih mladih frankofila, koji su – krajem 1801. godine – osnovali “Društvo Pik Nik”. Od svakog člana se zahtevalo da donese jelo (određeno) i šest boca vina. Kako je pisao “Tajms”, svaki se trudio da nadmaši ostale u luksuzu i troškovima. Posle večere, pevalo se, igralo i kockalo; ali glavna zabava je uvek bila predstava.

Tek početkom 20. veka piknik na otvorenom je prevladao nad piknikom u zatvorenom prostoru. Posebno u Engleskoj, razvoj novih vidova prevoza (vozova, bicikala i automobila) i ubrzanje društvenih promena učinili su seoski prostor dostupnim daleko većem delu stanovništva nego ranije.