Postoje godišnja doba sa kojima ne dolazi samo vreme – već i uspomene. Jesen u Beogradu jedna je od njih… Uvek ista po mirisu vlažnog lišća i kestena, a uvek drugačija po bojama kaputa, melodijama koje se čuju kroz poluotvorene prozore i ritmu koraka niz Kalemegdan.
Nekada, dok su tramvaji sporije klizili niz Bulevar, Beograd je imao poseban sjaj tokom ovog perioda godine. Dame su nosile šešire, vunene mantile i rukavice od antilopa; gospoda su uz cigaretu i šuštanje novina čekali da prođe pljusak pod tendama kafana.
Moda je bila tiha, ali postojana, otmenija po kroju i dosta skromnija
U izlozima beogradskih robnih kuća reflektovala se slika tadašnjeg modnog sna: kaputi od tvida, suknje do kolena, torbice s metalnim kopčama. Sve je imalo neku dublju svrhu…
Muzika, uvek je bila tu
Iz stanova se čuo radio – Oliver, Gabi, Arsen, kasnije Bajaga i Bebi Dol. Svaka jesen imala je svoj zvuk i svaki ton bio je obojen bojama lišća. Melanholija tada nije bila tuga, već mekano osećanje prolaznosti, poput šala koji pada s ramena u trenutku nepažnje. Na ulicama se širio miris pečenog kestena, kuvane kafe i prvih dimova s Kalenića. Ljudi su sedeli po kafanama, razgovarali, pisali, zaljubljivali se.
U svemu je bilo nečeg filmskog, nečeg što današnji Beograd samo na trenutke uspeva da oživi.
Ponekih scena se ljudi sećaju kao kroz maglu, konobara koji uz osmeh spušta fildžan na sto, u pozadini ploča koja pucketa, cigareta koja dimi dok neko zapisuje stihove na salveti.
Svetla su bila uglavnom prigušena, razgovori tihi, a svaka rečenica imala je težinu i smisao. Ljudi su živeli sporije, ali prisutnije. U to vreme, Beograd je zaista ličio na grad iz francuskog filma – s blagom tugom u očima prolaznika i mirisom mokre kaldrme posle kiše. Ljubavi su se rađale bez žurbe, u pogledu preko stola, u pismu koje stiže poštom, u susretu na Trgu Republike. Nije bilo filtera, ni prenaglašenih scena, već samo iskrene emocije, zapisane u dahu jesenjeg povetarca.
Danas, kada prođemo pored starih fasada, a u parkovima čujemo šuštanje lišća, čini se da se to isto vreme nije izgubilo već se presvuklo. Samo… danas nove generacije nose patike umesto kožnih cipela, kafu piju iz papirnih čaša umesto porcelana, ali i dalje, negde duboko, postoji ona ista jesen: elegantna, setna i topla.
Možda zato Beograd nikada nije i neće biti samo grad, već osećanje. A jesen… njegov najlepši kaput.
Naslovna fotografija: Pexels/Nikola Kojević
