Postoji trenutak, negde pri samom početku operskog koncerta, kada shvatite da nešto nedostaje. Nema mikrofona, nema zvučnika, nema nikakvog tehničkog sloja između glasa i vas. Tu je samo ljudsko telo kao instrument, a prostor oko njega kao rezonator. Upravo takav trenutak doživeli smo u Narodnom muzeju, na koncertu „Ritratto“ mezzosoprana Martine Koljenšić.
Lepota operskog pevanja
Opersko pevanje je pre svega fizička disciplina. Da bi glas ispunio salu bez pojačanja, pevač godinama uči da koristi dijafragmu, rezonantne šupljine glave i grudnog koša, sveden i potpuno kontrolisan dah. Prema često citiranim merenjima, vrhunski operski glasovi mogu da dostignu oko 100 decibela, što je nivo uporediv sa bukom mašina u radionici, a sve to bez ikakve elektronike. Pritom se ne radi o vikanju, već o preciznoj akustici: poznati „pevački formant“, pojačana energija u oblasti oko 3000 Hz, omogućava da glas „probije“ čak i orkestar od osamdesetak svirača. Zato opera važi za najčistiji oblik pevanja. Čistota ovde ne znači samo lepotu tona, nego odsustvo posrednika. Ono što čujete jeste glas onakav kakav jeste, sa svim svojim bojama, lomovima i snagom, bez obrade koja bi greške sakrila ili ton ulepšala.
Ritratto
Naziv koncerta, Ritratto na italijanskom portret, bio je pravi izbor. Portret nije fotografija. On traži vreme, strpljenje i pažljiv pogled, a rezultat otkriva više o onome ko je naslikan nego što lice samo može da pokaže. Isto važi i za operski program – kroz različite likove, epohe i emocije, pevač slika sopstveni portret, a publici se otkriva i kao umetnik i kao ličnost. Martina Koljensić vodila nas je kroz taj portret sa uverljivošću i toplinom, a Narodni muzej bio je za takav muzički događaj gotovo idealan okvir. Okružene slikama i vekovima sačuvanom umetnošću, muzika je dobila dodatnu dimenziju – slikarstvo i pevanje, dva vizuelno i zvučno različita jezika, govorili su istu temu, o ljudskosti, lepoti i istoriji.
Poseban doprinos večeri dao je Strahinja Đokić za klavirom. Klavirski saradnik u vokalnoj muzici nikada nije običan pratilac. On diše sa pevačem, čuje pre nego što se fraza dogodi i gradi podlogu na kojoj se glas oslanja. Njihov dijalog bio je ujednačen i prirodan, što je na ovakvom koncertu, bez orkestra i bez zaklona, presudno. Gošća, sopranistkinja Olivera Gočanin, unela je u program dodatnu boju. Susret dva ženska glasa, mezzosoprana i soprana, svojom razlikom u boji i registru pokazao je koliko raznovrsnosti postoji unutar jedne iste umetnosti i koliko se različitih svetova može otvoriti samo ljudskim glasom.
Živimo u vremenu u kojem je gotovo sve filtrirano i ubrzano. Zato je opera, uprkos više od četiri veka, danas možda i aktuelnija nego ikada. Ona traži da zastanemo, da saslušamo i da budemo prisutni. Nudi nešto što se ne može preuzeti, premotati niti ponoviti – živ glas u živom prostoru.
Posle koncerta Ritratto ostaje osećaj da smo prisustvovali nečemu iskrenom i gotovo istorijskom.
