U vremenu u kojem se kultura u celini sve češće zanemaruje i opera se neretko nalazi na margini, pogrešno shvaćena i udaljena od mlađe publike. Ipak, iza scene postoji generacija mladih umetnika koja ovu formu umetnosti ne doživljava kao relikt prošlosti, već kao živ, savremen i izuzetno moćan izraz.
Jedna od njih je Martina Koljenšić, mlada operska umetnica čije je scensko i profesionalno iskustvo čvrsto utemeljeno na klasičnom repertoaru, ali čiji pogled na operu jasno pripada sadašnjici. U razgovoru za LA VIE EN ROSE, Martina govori o mestu opere u kulturnom životu Srbije i regiona, o stereotipima koji je prate, kao i o potrebi za dijalogom sa mlađom publikom.
1. Kao mlada umetnica, kako doživljavate današnje mesto opere u kulturnom životu Srbije i regiona?
– Nažalost, smatram da je u nezavidnoj poziciji. Postoje institucije, postoji sistem, izuzetni umetnici, puno mladih talenata; ali opera prosto nije dovoljno relevantna, ne ulaže se u nju i nije plasirana širim masama i mlađim generacijama, i uvreženo je ono mišljenje da je to “zastarela umetnost koji izvode stariji ljudi”. Ne smatram da mladi nemaju kapacitet da je razumeju, baš naprotiv – ali je ona, nažalost, retko plasirana na način koji je njima blizak i dostupan. Nekad mi se čini da smo univerzum za sebe, a tako ne bi trebalo da bude. Bez aktivne komunikacije sa novom publikom, opera ne može “sama od sebe” opstati, jer mi živimo od publike i njenog interesovanja. Naravno, bez većeg ulaganja u nju i pružanja prostora, Kao mlada umetnica osećam odgovornost da ovu umetnost približim ljudima svojih godina, jer smatram da, kao i svaka umetnost, može biti vrlo korisan jezik i još jedan vid unapređenja duha, posebno u današnjem užurbanom vremenu gde nam je sve na “klik” i gde nam je span pažnje izmeren dužinom reel-a. Imam to zadovoljstvo da u poslednjih par godina pretežno nastupam u Novom Sadu, i moram pohvaliti novosadsku publiku kao vrlo vernu i aktivno uključenu u operski repertoar i mogu samo zamisliti koliko bi se dodatno to interesovanje moglo povećati dodatnim ulaganjem u ovaj vid umetnosti.
2. Opera se često percipira kao “teška” umetnost, šta mislite da je potrebno promeniti kako bi je više mladih zavolelo?
– Mislim da je ta percepcija stereotip koji nam je predstavljen još kad smo bili mali i nikada ga posle nismo doveli u pitanje. Ako pitate prosečnu osobu šta zamisli kada čuje reč “opera”, sigurno će vam opisati punačku pevačicu sa rogovima na glavi kako “glasno” peva, vrlo verovatno neku dosadnu muziku na nerazumljivom jeziku. Većina ljudi nije ni svesna da je opera najpre dramsko delo, koje poseduje zaplet poput bilo kog pozorišnog komada, i bavi se temama poput strasti, ljubavi, smrti, gubitka; a neretko i komičnim pričama prepunim erotike i smelosti koje su kasnije inspirisale i mnoge moderne obrade, ostvarenja poput filmove, knjige, itd. Zanimljivo je da je opera istorijski bila upravo suprotno od onoga kako je danas doživljavamo. Ona je nekada bila svakodnevna umetnost, mesto okupljanja, društveni događaj, prostor gde se dolazilo ne samo zbog muzike, već i zbog ljudi, atmosfere, tračeva, pogleda i susreta. U operu se išlo gotovo kao danas u izlazak, bioskop, klub; ona je bila živa, bučna i duboko povezana sa mladim društvom. Nekako se to kroz vekove izgubilo, i danas neretko možemo čuti pridev: “elitistička”. Ona je postala “niche” interesovanje. Društvo se oseća kao da “nije pozvano”, a kada bi se taj zid nerazumevanja srušio, sigurna sam da bi opera pronašla mesto koje je ranije zauzimala u kulturi i društvenom životu. Neretko sam doživela da na izvođenjima, posebno komičnih opera, vidimo mlađu publiku kako se grohotom smeje i kasnije primećujem da “nisu imali pojma” da je opera tako moderna i zabavna – to mi daje nadu, ali nažalost, čekati da publika “zaluta” na naša izvođenja je isuviše spor metod.
3. Koliko ste kao umetnica svesni veze između klasične muzike/opere i savremenih izraza u muzici i kulturi?
– Vrlo sam svesna. Klasična muzika i opera su temelj velikog dela savremene muzike, čak i kada to nije odmah prepoznatljivo. Opera je u mnogo čemu bila prvi muzički spektakl, spoj muzike, teksta, pokreta, plesa kostima i dramaturgije i taj model danas vidimo svuda oko sebe, u popularnoj muzici, produkciji visokobudžetnih koncerata, turneja. Opera je i izrodila prve pevačke “megazvezde”, koje su imale svoje pratioce i fanove, poput današnjih pop ikona. Takođe, operski jezik i principe klasične muzike možemo prepoznati kao neiscrpnu inspiraciju savremenom muzičkom stvaralaštvu. Operski glas se sve češće pojavljuje u savremenoj muzici, najčešće kao citat. Primeri se mogu naći u simfonijskom metalu, pop muzici, filmskoj muzici. U poslednjih par godina imali smo priliku da se susretnemo sa operskim citatima u mnogim “mejnstrim” ostvarenjima – od Bijonsinog citiranja barokne arije “Caro mio ben” u pesmi “Daughter”, do Rosalijinog pesme “Berghain” koja počinje novokomponovanim odsekom jasno inspirisanom stvaralaštvom baroknih kompozitora poput Vivaldija i Hendla. Kada je operski zvuk izmešten iz stereotipa elitizma i nedostižnosti, širokim masama postaje i te kako prijemčiv i razumljiv. Mjuzikl je još jedan jasan most između opere i savremene kulture. Iako se često posmatra kao odvojena forma, on direktno nasleđuje operski princip pripovedanja kroz muziku. Razlika je samo u muzičkom jeziku, ali ne i u suštini.
4. U svojim dosadašnjim ulogama radili ste uz repertoare koji se često izvode (Mozart, Pučini) i na programima namenjenim deci (npr. opera “Ivica i Marica”). Kako pristupate radu u različitim formatima i kakvu poruku mislite da takvi programi šalju mladima?
– Svaki proces sasvim je drugačiji, poput pripreme glumca za novu ulogu – ali bez obzira kog kompozitora izvodimo, i da li pevamo komičnu ili tragičnu ulogu, naš pristup mora biti utemeljen na potpunoj posvećenosti i iskrenosti. Svakom novom repertoaru pristupamo sa više strana; upoznajemo se sa jezikom kompozitora, prilagođavamo se tehničkim normama i zahtevima – ali stvaramo i dramsku pripremu karakterističnu glumcima, analizirajući samog lika i tražeći način da na sceni postanemo neka druga osoba. U dosadašnjoj karijeri igrala sam dijapazon različitih likova – od mladih devojaka, do dečaka, prinčeva, baba. Svaki proces bio je izazov za sebe, ali vokalna tehnika i muzička tačnost ni na trenutak ne smeju da pate zbog glumačkih izazova, već gluma i muzika moraju da upotpunjavaju jedno drugo. Kao mecosopran (niži ženski glas), neretko se srećem sa “trouser ulogama” – muškim ulogama koje pevaju ženski glasovi. Smatram to posebnim izazovom; no ipak, nema veće sreće i zadovoljstva nego kada osetimo da smo neki lik “osvojili” i kada prepoznamo koliko nam je sama muzika i muzički jezik zapravo pomogao u tome. Programi namenjeni deci, poput “Ivice i Marice” koju sam izvodila u septembru u Kolarčevoj zadožbini, i “Pepeljuge” koju sam na istoj sceni izvela u decembru, od ključne su važnosti ako želimo da obrazujemo generacije mladih slušaoca koji prema operi neće osećati predubeđenja i odbojnost. Opera je poput jezika, a znamo da se svaki jezik najbolje uči u detinjstvu.
5. Da li mislite da opera može biti relevantna i inspirativna mladima danas i na koji način?
– Svakako da da, i odnos mladih i kako opere, tako i bilo koje visoke umetnosti je nešto na čemu je ključno raditi danas, posebno u Srbiji, gde je taj odnos na vrlo nezavidnom nivou. Opšte je poznato da izlaganje klasičnoj muzici razvija inteligenciju, oplemenjuje duh, proširuje svest – i to nisu samo puke floskule koje se ponavaljaju u nedogled, već istina. Ipak, to se ne može izvesti na silu, već se interesovanje mora spontano probuditi u mladima, a recept za to je izlaganje ovom vidu umetnosti kroz mejnstrim medije, obrazovanje, još od najranijih dana. Ulaganje u operu i davanje prostora. Bez toga, mislim da izvođači, kao pojedinci, mogu učiniti vrlo malo.
6. Nedavno ste učestvovali u veoma uspešnoj premijeri Štrausove operete “Slepi miš“ u Srpskom narodnom pozorištu. Predstava je izazvala snažne reakcije publike, rasprodate izvedbe i veliko interesovanje. Kako doživljavate taj uspeh i reakcije koje je “Slepi miš“ izazvao?
– Premijera “Slepog miša” u Srpskom narodnom pozorištu, bila je zaista posebno iskustvo, upravo zbog energije koja se odmah uspostavila između scene i publike i još jedan dokaz koliko je naša umetnost relevantna. Svih pet predstava bilo je rasprodato do poslednjeg mesta, a sa scene su nas ispratile stajaće ovacije. “Slepi miš” je duhovit, razigran i društveno vrlo pametan komad, koji i danas ima moć da zabavi, ali i da ogoli određene obrasce, relevatne danas koliko i u vreme komponovanja ovog dela. Opereta se razlikuje od opere ponajviše u tome što, poput mjuzikla, poseduje odseke dramske i “govorne” glume, isprepletane sa muzičkim numerama – nešto što je čini pitkijom i relevantnijom današnjoj publici. Režija Aleksandra Nikolića nije bežala od erotike, ironije i provokacije, i srećna sam što je tako veliki deo publike na pravi način razumeo i prepoznao poruku ovog komada. Opereta je oduvek bila žanr koji se poigrava sa granicama morala i društvenih normi, kao vidom kritike savremenog društva. Verujem da upravo ovakve produkcije treba da postoje – one koje su žive, aktuelne i koje komuniciraju sa publikom sada i ovde, bez autocenzure. Ova režija pomerila je granice, i trouser uloga koju sam ja igrala – princ Orlovski – u našoj produkciji ne samo da je bio ekscentrični princ, već i “drag queen” – figura nejasnog pola, sa brkovima, revolverom, ali i dekolteom, nakitom i ženskim glasom. Publika je na ovaj potez odgovorila potpunim razumevanjem i smehom, što je dokaz da autentični i istiniti režijski potezi, koliko god smeli, naiđu na razumevanje.
7. U januaru vas očekuje bogat repertoar u Srpskom narodnom pozorištu. Možete li najaviti šta publiku očekuje i kada?
– Januar će biti vrlo dinamičan i lep period, jer me u Srpskom narodnom pozorištu očekuju tri izvođenja – dva izvođenja “Evgenija Onjegina” (16. i 24. januar) i “Đani Skiki“ (27. januar). Reč je o delima koja su potpuno različita po atmosferi, muzičkom jeziku i energiji, ali upravo u tome leži čar operskog repertoara. “Evgenije Onjegin“, opera Pjotra Iliča Čajkovskog napisana po Puškinovim stihovima, nosi snažnu psihološku dubinu i emotivnu suptilnost, ruska tragedija koja vas neće ostaviti ravnodušnima. Pučinijeva opera “Đani Skiki” je, pak, brza, ironična, crna komedija – vrlo srodna Nušićevoj “Ožalošćenoj porodici” i jedna od inspiracija za istu – gotovo savršen primer koliko opera može biti duhovita, neposredna i savremena u svom ritmu. Mislim da je važno da publika operu prati u kontinuitetu, jer se tek tada vidi njena raznolikost i širina. Opera nije jedan žanr, jedna boja ili jedno raspoloženje – ona je čitav svet različitih priča, emocija i izraza, te je važno da i sama publika razvija svoj ukus i preference kroz redovno posećivanje pozorišta.
Inspirativan razgovor sa Martinom Koljenšić potvrđuje da opera nije izgubila svoju čar, ali bismo zaključili da je pogrešno pozicionirana u savremenom svetu. Međutim, kroz umetnike nove generacije, koji je razumeju i žive, opera dobija šansu da (ponovo) postane deo svakodnevnice.
Naslovna fotografija: Privatna arhiva
