Može li violina da zvuči jednako ubedljivo pod svodovima ozbiljne koncertne dvorane, na glamuroznom venčanju pod reflektorima i pred trideset hiljada navijača na stadionu? Za violinistkinju Janu Čeklanović, granice između žanrova i prostora odavno ne postoje.
Umesto da bira između discipline klasične muzike i slobode modernog izraza, ona je od tog kontrasta napravila sopstveni potpis. U razgovoru za LA VIE EN ROSE, Jana govori o tome kako izgleda graditi karijeru bez kompromisa, gde se krije prava istina jednog izvođenja i šta se desi kada se svetla reflektora ugase.
1. Vaš stil sviranja poseduje specifičnu energiju koja uspeva da premosti jaz između klasične virtuoznosti i moderne interpretacije. Kako ste tokom godina gradili svoj muzički potpis i šta je bilo ključno da se formirate kao umetnik?
– Smatram da se moj muzički potpis nije stvorio preko noći, već se predano gradio kroz godine rada, radoznalosti i raznovrsnih iskustava. Još tokom studija sam imala priliku da sarađujem sa vrhunskim orkestrima širom Evrope, ali i da nastupam sa kamernim sastavima, rok i pop bendovima, na ekskluzivnim događajima širom sveta, pa čak i na fudbalskom stadionu pred više od 30.000 navijača. Iz svakog od tih okruženja ponela sam nešto dragoceno i naučila lekciju koja me je oblikovala. Tako sam postepeno otkrivala gde se najprirodnije osećam i u kom smeru želim da razvijam svoju karijeru. Klasično obrazovanje mi je dalo stabilne temelje i disciplinu, ali sam vremenom spoznala da je suština u prenošenju čiste emocije publici, daleko bitnija nego težnja ka tehnički besprekornom performansu. Verujem da je svaki susret sa novim delom ili novim ljudima ostavio neizbrisiv trag u meni. Uvek nastojim da svakoj kompoziciji udahnem deo svoje ličnosti i ponudim lični doživljaj. Na kraju, ključ mog formiranja leži u kontinuiranom radu na sebi, što znači ne samo kroz muzičko obrazovanje i vežbanje, već i kroz životna iskustva. Umetnik sazreva zajedno sa čovekom, zbog čega svoj muzički identitet i danas doživljavam kao proces koji se neprestano razvija.
2. Nastupali ste na različitim binama – od klasičnih koncertnih sala do ekskluzivnih privatnih događaja, poput onog na kom ste nedavno nastupili na venčanju Tamare Kalinić, koji je privukao pažnju javnosti. Koliko se Vaš proces pripreme menja zavisno od publike i prostora, i kako uspevate da zadržite autentičnost bez obzira na prirodu događaja?
– Priprema se svakako prilagođava ambijentu, jer svaka scena i publika nose specifičnu energiju i očekivanja. Kada je reč o koncertu sa orkestrom, fokus je na stilskoj doslednosti, bilo da je u pitanju barok, klasicizam, romantizam… U tom kontekstu ključno je poštovati nameru i ideju kompozitora i kroz znanje stečeno na konzervatorijumu dočarati viziju zapisanu u notama. Kod privatnih događaja pristup je fleksibilniji i suptilniji. Tada razmišljam o tome kako da violina postane deo atmosfere tog trenutka. To uveliko zavisi od dinamike prisutnih, njihove energije, a neretko i od kulturološkog konteksta. Prilagođavanje trenutku smatram odlikom profesionalizma. Na venčanju Tamare i Filipa je bilo bajkovito. Tamara je predivna, iskrena, pa mi je bila velika čast što sam muzikom uveličala njihov najvažniji dan i verujte da je uživo sve izgledalo još magičnije nego na fotografijama. Za mene je uvek privilegija kada mogu da postanem deo uspomena koje ljudi nose čitav život.
3. Šta je za Vas trenutno najveći izazov u svetu muzike i na koji način balansirate između očekivanja industrije i onoga što Vaša umetnička vizija nalaže?
– Smatram da je danas najveći izazov sačuvati autentičnost. Živimo u vremenu u kojem se sve veoma brzo menja i često postoji pritisak da umetnik prati trendove i da se prilagođava onome što je trenutno popularno kako bi bio zapažen. Iako fleksibilnost ima svoje prednosti, može biti jako korisno, verujem da je dugoročno daleko značajnije izgraditi prepoznatljiv i stabilan identitet nego juriti za trenutnim popularnostima. Trudim se da pronađem balans između otvorenosti prema savremenim uticajima i odanosti sopstvenim vrednostima. Rado istražujem nove žanrove, ali nikada po cenu gubljenja onoga što suštinski definiše mene kao umetnika i moj stil. Svaki projekat koji prihvatim mora imati dublji smisao kako bih iza njega mogla da ponosno stanem i odradim na najbolji mogući način. Međutim, ono što ostaje nepromenjeno jeste da svakom nastupu pristupam sa istom posvećenošću i željom da prenesem iskrenu emociju. Na stadionu je, na primer, bilo neophodno adaptirati se energiji i adrenalinu sa tribina i uzvratiti jednakim intenzitetom, što je sušta suprotnost od koncerta sa orkestrom. Publika nepogrešivo prepoznaje iskrenost; emocija i autentičnost su jedino što dugoročno opstaje.
4. Violina je instrument koji možda najdirektnije prenosi emociju. Koji je onaj „trenutak istine“ tokom nastupa kada osetite da ste u potpunosti ostvarili konekciju sa ljudima ispred sebe?
– Taj trenutak duboke povezanosti ne može se isplanirati, on se jednostavno dogodi. Nekada je to potputna, duboka tišina u sali, nekada specifičan pogled iz publike ili osećaj da su svi prisutni na nekoliko minuta zaboravili na spoljašnji svet i prepustili se muzici. Veličina scene tu ne igra ulogu; energiju publike uvek osetim i nastojim da sa njom stupim u dijalog. Kao violinistkinji, najveća nagrada mi nije sam aplauz, iako ga izuzetno cenim, već saznanje da je emocija koju sam poslala sa druge strane zaista primljena. Muzika je univerzalni jezik koji prevazilazi sve kulturne, jezičke i generacijske barijere. Kroz nastupe širom sveta imala sam priliku da upoznam najrazličitije tradicije. Izuzetno poštujem muzičko nasleđe naroda pred kojima sviram i uvek me raduje kada kroz rad mogu da naučim i izvedem nove melodije.
5. Šta je Vaša sledeća velika ambicija? Postoji li određeni muzički pravac, projekat ili možda saradnja za koju osećaš da bi bila prirodan nastavak Vašeg dosadašnjeg puta?
– Neizmerno volim svoj poziv, putovanja i priliku da upoznajem nove kulture, iako takav životni tempo ume da bude izuzetno iscrpljujući. Česta putovanja traže veliku energiju, ali u svemu tome i dalje iskreno uživam. Posebnu radost predstavlja mi povratak kući i trenutak kada sa suprugom delim utiske: kada mi pridje dete iz publike i sa potpunim očaranjem „posmatra violinu“ .Ti mali, iskreni momenti daju najlepši smisao svemu što radim. Pored izvođačke karijere, velika strast mi je prenošenje znanja. Rad sa decom me ispunjava na poseban način; posmatrati njihovu čistu radost kada savladaju novu kompoziciju i graditi sa njima odnos kroz muziku jeste nešto neprocenjivo. U budućnosti bih volela da ostvarim stabilan balans između koncertnih turneja i pedagoškog rada.
Za kraj, volela bih da poručim čitaocima da uvek slede svoje snove i unutrašnji poziv. Često ćete slušati komentare poput: „Budi realan“, „To nije za tebe“ ili „Od toga nema ništa“. Važno je zapamtiti da su takve izjave samo odraz tuđih ograničenja i strahova, a ne vaših mogućnosti. Verujte u svoj put, izađite iz zone komfora i budite istrajni. Raditi ono što iskreno volite najlepši je osećaj na svetu. Koliko god nekada delovalo nedostižno, verujte da je apsolutno moguće.
Naslovna fotografija: Privatna arhiva
