Učestali odlasci vodećih kreativnih direktora iz najprestižnijih modnih kuća – poput nedavnog odlaska Šona Mekgira (Sean McGirr) iz kuće Alexander McQueen ili Veronike Leoni (Veronica Leoni) iz brenda Calvin Klein, jasno pokazuju da svedočimo tektonskim poremećajima u industriji luksuza.
Dok je nekada promena na čelu velikog brenda bila retka vest i događaj koji se pažljivo planirao godinama, danas su smene i raskidi ugovora postali dinamika koja podseća na nemilosrdnu korporativnu trku. Dizajneri poput Karla Lagerfelda (Chanel) ili Lija Mekvina (Lee McQueen) vodili su kuće decenijama. Danas je prosečni mandat kreativnog direktora spao na svega 2 do 3 godine (a nekada i manje, kao u slučaju Veronike Leoni ili Danijela Lija u ranijim angažmanima). Ako prva ili druga kolekcija ne naprave finansijski bum, saradnja se prekida.
Da bismo razumeli šta se zapravo dešava u pozadini, potrebno je sagledati nekoliko ključnih uzroka koji potresaju svetske modne metropole:
Pucanje balona i pad potražnje za luksuzom
Nakon postpandemijskog buma, kada su prihodi luksuznih konglomerata beležili istorijske rekorde, globalno tržište ušlo je u fazu usporavanja. Kinesko i američko tržište, kao dva glavna stuba potražnje, beleže značajan pad ili stagnaciju. U trenucima kada prodaja opada, a vrednost akcija grupacija poput Keringa ili LVMH-a pada, upravni odbori traže odgovornost, a prvi na udaru uvek je kreativni direktor.
Diktat brze dobiti i izostanak strpljenja
Model u kojem se dizajneru davalo nekoliko sezona ili čak godina da izgradi sopstveni estetski identitet i privuče klijentelu više ne postoji. Danas luksuzni konglomerati funkcionišu po principima brzih investicionih fondova. Od novog imena očekuje se instant uspeh: viralni komadi, ogromna prisutnost na društvenim mrežama i eksplozivan rast prodaje već od prve dve kolekcije. Ako izostane komercijalni obrt u najkraćem mogućem roku, ugovori se raskidaju bez oklevanja.
Sukob autorske vizije i komercijalnih matrica
Modne kuće često unajmljuju mlade, progresivne dizajnere sa ciljem da unesu svežinu i privuku mlađu publiku. Međutim, čim stupe na funkciju, korporativni sistem ih primorava na kompromise, zahtevajući stvaranje „sigurnih“, komercijalno prihvatljivih komada kako bi se smanjio finansijski rizik. Taj trajni nesklad između umetničke slobode i strogih poslovnih matrica stvara ogromne tenzije i brzo vodi do prekida saradnje. Na primer, izveštaji i objave stručnih medija navode da je Mekgir došao u trenutku kada je kuća McQueen beležila oštar pad prodaje (posebno nakon slabljenja popularnosti njihovih prepoznatljivih patika) i odliv iskusnog kadra nakon odlaska Sare Barton. (Sarah Burton) Nije dobio dovoljno vremena niti uslova da stabilizuje brend.
Neodrživ tempo i kreativno sagorevanje
Savremeni kalendar visoke mode postao je fizički i psihički iscrpljujući. Od kreativnih direktora se očekuje da godišnje kreiraju između četiri i osam kolekcija (uključujući pred-kolekcije, kapsula izdanja i ekskluzivne linije), dok istovremeno vode vizuelne kampanje, nadgledaju dizajn butika i deluju kao globalni ambasadori brenda. Takav tempo neminovno dovodi do brzog zasićenja.
Ovo više nisu pojedinačni slučajevi već jasna poruka da je dosadašnji sistem neodrživ. Industrija visoke mode nalazi se na prekretnici gde se tradicionalni koncept „zvezde dizajnera“ koji decenijama nosi kuću zamenjuje potragom za novim modelima poslovanja.
Naslovna fotografija:1998 Christian Dior, Spring, Haute Couture
