Eduard Kortez (Édouard Cortès) rođen je u Lanjiju u Francuskoj 6. avgusta 1882. godine u porodici umetnika i zanatlija. U njegovom izvodu iz matične knjige zabeležen je kao Edouard Leon Cortes, ali je posle šest nedelja kršten imenom Henri Edouard Kortez. Koristio je ime Henri nekoliko godina potpisujući svoje prve slike punim imenom. Nakon smrti oca 1908. godine, Kortez se vratio korišćenju imena Eduard. Posle 1910. potpisuje svoje slike sa Edouard Cortes, Ed Cortes ili jednostavno E. Cortes
Eduard, najmlađi od braće i sestara, pokazao je izuzetan umetnički talenat. Pohađao je privatnu osnovnu školu do 13. godine.
Nastavio je svoje umetničko usavršavanje u očevom studiju uz podršku svog brata, sestre i lokalnih umetnika. Lanji je vekovima bio magnet za kreativce, koje su privlačili svetlost, bujni pejzaži i Marna. Ežen Izabej, Šarl Žan Žak, Anri Lebask i Kamil Pisaro zajedno sa drugima slikali su upravo u Lanjiju i okolini. Slike ovih, tada starijih umetnika koji su radili najsavremenijim metodama i stilovima, bili su veliki uticaj na Kortesov profesionalni razvoj.
1899, kada je imao svega 16 godina, izložio je svoj prvi rad u Societe des Artistes Francais pod nazivom “Labour”, o farmeru koji vozi plug zaprežnog konja sa bogom pored sebe. Delo je naišlo na dobru kritiku i reakciju javnosti, što je pomoglo da se uspostavi Edouardova povoljna reputacija u Parizu. Mediji u francuskoj prestonici dodelili su ovom mladom vunderkindu status legende i “krunisali ga”. Ceo grad pričao je ovom mladom umetniku.
– Ne radim ništa osim slikanja. Stojim ispred svog štafelaja oko osam ujutru; od dvanaest do dva ručam i odmaram se, a slikam popodne do sumraka, jer ne volim veštačko svetlo. To mi daje osam do deset sati rada. Sve dok mogu da ustanem i odem do svog štafelaja, slikaću, a ako i umrem ispred njega, umreću srećan – rekao je on jednom prilikom.
Eduard se oženio Fernandom Joieuse 1914., a dve godine kasnije dobili su dete – Žaklin Simon. Prvi svetski rat uzdrmao je život ove mlade porodice. Eduard se pridružio francuskoj vojsci sa 32 godine. Poslat je na prve linije kao ugovorni agent i zadobivši ranu od bajoneta, završio je u vojoj bolnici. Odlikovan je više puta, a posle rata, Kortez je postao nastrojen svojim ubeđenjima i odbio je da prihvati Legiju časti koju mu je ponudila francuska vlada.
Godine 1919. demobilisan je i vraćen u Pariz. Njegova supruga Fernande umrla je 1918. ostavivši umetnika samog sa dvogodišnjom ćerkom Žaklin. Ubrzo nakon toga, oženio se po drugi put.
Nakon povratka u Lanji 1925. godine, postao je aktivan član Union des Beauk-Arts de Lagni i bio je prvi predsednik Unije. Njihova inauguralna izložba održana je 1927. Kortes je nastavio da izlaže u Unionu do kasnih 1930-ih. Tokom ovog perioda dobio je mnoge nagrade, stekao veliku slavu i bio je čest izlagač u izložbenim halama u Parizu, uključujući Salon d’Automne, Salon d’Hiver, Salon de la Societe Nationale de l’ Horticulture i Salon des Independants.
Tokom Drugog svetskog rata, oni njegova porodica provodili su vreme u Kormel le Rojalu (u Normandiji) u pokušaju da se sklone od surove ratne stvarnosti. Godine 1954. definitivno se preselio u Lanji, gde je proveo život na jednostavan način, sa najbližim prijateljima.
Iako tada već u godinama, nastavio je da slika savladavajući nekoliko tehnika (ulje, gvaš, akvarel i pastel) da bi izveo varijacije svoje primarne teme: lepote Pariza. Njegove slike su do sada bile tražene širom sveta. Eduard je postigao poseban uspeh u Sjedinjenim Državama i Kanadi, gde je prvi put izlagao 1945. godine.
– Imao sam sreću da nasledim talenat, ali takođe i da me otac uči. Ako moje slike prijaju onima koji ih gledaju i ako daju osećaj, ili bude radoznalost za istorijom nekog mesta, onda sam u potpunosti zadovoljan svojim uspehom – izjavio je jednom ovaj umetnik.
Kortes je bio izuzetno skroman. Odbijao je intervjue, ništa nije mario za dokumentovanje svoje karijere, pa je čak 1955. odbio i da bude tema jednosatnog snimljenog dokumentarca. Više je voleo da ostane anoniman kao pojedinac kako bi dozvolio da njegova slika govori sama za sebe, na osnovu sopstvenih zasluga. Poslednjih godina svog života, Eduard je dobio omaž iz Salona de Vinsen, gde je bio jedan od 117 izlagača. Salon mu je dodelio prestižnu nagradu Antoine-Kuinson. Preminuo je 1969. godine, onako kako je i živeo – u miru i jednostavnosti. Iako nije želeo da grad Lanji slavi njegov život, deset godina nakon smrti jedna ulica je dobila ime u njegovu čast.
Eduardove slike izložene su u muzejima širom Francuske i mnogih drugih stranih zemalja, uključujući Belgiju, Englesku, Švajcarsku, Švedsku i Kanadu.
* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
