U Parizu između dva svetska rata, dok je Koko Šanel propovedala svedenu eleganciju, diskretne linije i takozvani „tihi šik“, njena najveća suparnica italijanskog porekla, Elza Skjaparelli, radila je dijametralno suprotnu stvar.
Mnogo pre nego što je modna kuća Valentino – decenijama čvrsto vezana za svoju prepoznatljivu crvenu – šokirala modnu scenu uvođenjem radikalne roze boje kroz viziju Pjerpaola Pičolija, Elza Skjaparelli je ipak prva uvela tu boju u modni svet. Ona je koristila odeću da šokira, nasmeje, provokativno zamađija publiku i pomeri granice onoga što se smatralo prihvatljivim umetničkim izrazom.
Rađenje „šokantno roze“ boje
Do tridesetih godina prošlog veka, roze boja se u modnom svetu smatrala nežnom, bledom, nevinom i strogo rezervisanom za romantične prilike, slično pastelnim tonovima iz osamnaestog veka. Elza je sve to preokrenula 1937. godine kada je lansirala svoj čuveni parfem Shocking. Za pakovanje tog parfema, kao i za kreacije koje su ga pratile, osmislila je potpuno novu, smeliju nijansu. Pomešala je jarku boju fuksije sa kap crvene i bele, dobivši ton koji je bio visokoenergetski, provokativan i prkosan. Nazvala ju je „Shocking Pink“ (Šokantno roze).
Ovu nijansu koristila je za detalje na večernjim haljinama, poput traka, mašni ili vezova koji bi „izbijali“ iz tamnijih materijala (poput teget svile), stvarajući vizuelni kontrast koji je bio izuzetno moderan za to vreme. Pored odeće, ova boja se često pojavljivala u njenim kolekcijama aksesoara – rukavicama, torbama i šeširima, gde bi jedan „šokantan“ detalj bio dovoljan da transformiše čitav autfit.
Kako beleže modni hroničari i biografski zapisi o njenom radu, Elza je otišla toliko daleko u svojoj ekscentričnosti da je čak i vrhove svojih cigareta farbala u tu jarko roze boju kako bi svaki detalj njenog okruženja pratio njen vizuelni identitet. Decenijama kasnije, ova nijansa postala je večna pop-kultura ikona kada ju je Merilin Monro ponela u čuvenoj sceni filma Muškarci više vole plavuše.
Saradnja sa Salvadorom Dalijem
Najfascinantniji period stvaralaštva Elze Skjapaerli obeležile su njene bliske saradnje sa umetnicima avangarde, pre svega sa Žanom Koktoom, Man Rejom i čuvenim Salvadorom Dalijem. To prijateljstvo iznedrilo je neke od najluđih, najhrabrijih i najlučijih kreacija u istoriji visoke mode.
Najčuveniji primer te saradnje jeste „Haljina sa jastogom“ (Lobster Dress) iz 1937. godine. Na dugačkoj, elegantnoj beloj svilenoj večernjoj haljini nalazio se ogroman, crveni jastog nacrtan tačno preko prednjeg dela suknje. U nadrealističkom svetu, jastog je bio simbol misterije i erotike. Haljinu je ubrzo kupila Volis Simpson, Vojvotkinja od Vindzora, za slikanje u magazinu Vogue, što je izazvalo ogroman skandal, burne reakcije i medijsku buru u visokom društvu. Pored jastoga, modni svet je ostao zatečen kreacijama poput šešira u obliku cipele, gde su Elza i Dali došli na ideju da preokrenu logiku svakodnevnih predmeta i postave žensku cipelu sa potpeticom naglavačke na glavu, ili haljine sa fiokama, čiji su džepovi na prednjoj strani imali male, trodimenzionalne ručke simulirajući „skrivene misli, tajne i podsvest“ koje svaka žena nosi sa sobom.
Elza Skiaparelli je pokazala da moda ne mora da služi samo tome da učini ženu lepom u tradicionalnom smislu. Ona joj je dala moć da govori jezikom umetnosti, da bude misteriozna, ironična i potpuno slobodna. U vremenu kada su žene u modi tražile uglavnom sigurnost i odobravanje, Elza im je ponudila platno za snove i kaput boje šokantne boje koji je menjao pravila igre.
Naslovna fotografija: Arhiva, Schiaparelli
