Kada Christopher Nolan kaže da film treba gledati u bioskopu, to obično zvuči kao preporuka. Ovoga puta mnogi tvrde da je gotovo uslov.
Njegova Odiseja, koja u bioskope stiže baš večeras, 17. jula 2026. godine, već mesecima izaziva polemike, ali ne zbog radnje po Homeru ili neverovatne glumačke postave. Rasprava se vodi oko jednog neobičnog pitanja. Da li će publika širom sveta uopšte gledati isti film?
Film koji menja način na koji odlazimo u bioskop
Odiseja je prvi dugometražni igrani film u istoriji snimljen u potpunosti na IMAX 70 mm filmskoj traci. Za ljubitelje filma to nije samo tehnički podatak, već promena načina na koji je kadar zamišljen.
Naime, u originalnom IMAX 70 mm formatu slika koristi odnos stranica 1.43:1, gotovo kvadratni kadar koji ispunjava čitavo platno od poda do plafona. Upravo taj prostor Nolan i njegov direktor fotografije koristili su kao deo filmskog jezika. Međutim, u standardnim bioskopima isti kadar mora da bude prilagođen širokom formatu 2.39:1, što znači da publika zapravo vidi manji deo slike. Gornji i donji delovi kadra bivaju odsečeni, pa kompozicija više nije identična onoj koju je autor zamislio.
Drugim rečima, priča ostaje ista, ali kadar ne.
Luksuz koji može da priušti mali broj gledalaca
Tu počinje rasprava koja je poslednjih dana preplavila društvene mreže.
Prema trenutno dostupnim informacijama, svega 41 bioskop u svetu moći će da prikaže Odiseju u izvornom IMAX 70 mm formatu. Od toga se 25 nalazi u Sjedinjenim Američkim Državama, 9 u Kanadi, 3 u Ujedinjenom Kraljevstvu, dok po jedan bioskop postoji u Australiji, Belgiji, Češkoj i Francuskoj. To je ujedno i kompletna lista lokacija na kojima će publika moći da vidi film onako kako ga je Christopher Nolan snimio.
Za većinu gledalaca širom sveta to znači da će Odiseju gledati u standardnim bioskopskim formatima, koji i dalje pružaju vrhunsko filmsko iskustvo, ali ne prikazuju kompletan kadar koji je Nolan osmislio za IMAX 70 mm projekciju.
IMAX je, prema dostupnim informacijama, više od godinu dana obnavljao stare projektore, pronalazio delove za opremu koja se više ne proizvodi i obučavao nove projekcioniste kako bi film uopšte mogao da bude prikazan onako kako je snimljen.
Gde prestaje tehnologija, a počinje umetnost?
Rasprava se zato više ne vodi samo o jednom filmu. Jedni smatraju da je Nolan napravio ostvarenje koje će u punom smislu doživeti samo mali broj ljudi, čime se filmsko iskustvo pretvara u svojevrsni luksuz. Drugi tvrde da umetnik ima pravo da bira medij u kojem će njegovo delo biti prikazano, baš kao što slikar bira platno ili fotograf kadar.
Možda je upravo zato Odiseja već sada mnogo više od filmske premijere. Postala je pitanje odnosa između tehnologije, umetničke vizije i dostupnosti kulture.
Jer ako dva gledaoca izađu iz bioskopa sa različitom količinom slike pred očima, ostaje pitanje koje će verovatno obeležiti sve razgovore o ovom filmu. Da li su zaista gledali isto ostvarenje?
Christopher Nolan godinama podseća da film nije sadržaj koji samo konzumiramo, već iskustvo koje živimo u bioskopu. Odiseja tu ideju podiže na potpuno novi nivo i otvara zanimljivu dilemu. Da li umetničko delo može biti isto ako ga publika ne vidi na isti način?
Možda odgovor nije jednostavan, ali jedno pitanje ostaje otvoreno za sve nas. Gde danas zapravo prestaje tehnologija, a počinje umetnost? I da li ćemo za nekoliko godina odlazak u određeni bioskop posmatrati kao deo samog filmskog iskustva, a ne samo kao mesto na kojem gledamo film?
Naslovna fotografija: Instagram/nolanarchive
