Postoje mesta koja nisu samo tačke na mapi naše prestonice, već čuvari njegove istorije. Hotel The Bristol je upravo to… beogradska dama koja je decenijama posmatrala kako se grad menja, da bi danas, u svom novom ruhu, ponovo postala epicentar elegancije i gostoprimstva.
Međutim, hotel čine ljudi, a malo ko ume tako vešto da balansira između bogate istorije jednog zdanja i savremenog luksuza kao Nikola Milović. On nije samo profesionalac u hotelijerstvu, već čovek koji razume da se vrhunska usluga ne nalazi (samo) u protokolima, već i u emociji koju gost ponese sa sobom.
Upravo o toj duši hotela i novim standardima luksuza koji počivaju na neposrednosti, Nikola govori u velikom intervjuu za LA VIE EN ROSE.
1. Da je The Bristol parfemska nota, koje sastojke bi imao u svojoj bazi?
– Sandalovina mi je prva asocijacija na hotel, jer ima tu dozu patine, sofisticiranosti i bezvremenskog stila koji jeste zaštitni znak, ali kako brojimo poslednje dane ovog aprila u Beogradu ne mogu da se ne osvrnem na miris lipe koji će nas uskoro pratiti na svim našim doživljaja prestonice, tako da je upravo ova nota lokalnog naturalnog kozmetičkog brenda nešto što svakog našeg gosta asocira na Beograd i istu može poneti umesto suvenira da u svakom kutku sveta prizove emociju kako je to biti u Beogradu u proleće.
2. Koji specifičan zvuk u hotelu Vam „daje znak“ da je sve u savršenom redu – tišina u hodnicima ili specifičan žamor?
– Upravo taj prepoznatljivi žamor i mešavina crtica razgovora u bašti, muzike u pozadini, escajga i nazdravljanja čašama, preplitanje akcenata, jezika, priča sa raznih delova sveta, osmeha i te neke dobre gužve koja govori sve je u dobro, gosti su tu, nove uspomene se stvaraju, mašina radi, svaki točkić je na svom mestu.
3. Da imate priliku da na jedno piće u današnjem baru pozovete bilo kog gosta koji je boravio u hotelu tokom prošlih vekova, ko bi to bio i o čemu biste ćutali zajedno?
– Uvek bi to bio Momo Kapor, kao moja svojevrsna inspiracija, zajedno bismo ćutali i posmatrali goste hotela, smišljali o kakvim sudbinama, praksama, osobama se radi, šta li oni rade u Beogradu, a sve to bi beležili on skicom ili pisanim redovima, ja kadrom mobilnog telefona. Pravili bismo svojevrsan patchwork od svih zapažanja i bojili savremeni trenutak koji bi čuvali tako od zaborava.
4. Šta je u Bristolu ostalo apsolutno netaknuto od njegovog osnivanja?
– Najviše sam ponosan na očuvanje fasade u potpunosti, sve te secesionističke bravure i dalje dočekuju nove goste i nove, mlade sugrađane. Ali na isti način me oduševljavaju gvozdena vrata ili kružne stepenice sa originalnim podnim pločicama unutar hotela, ili ćirilični ispis HOTEL BRISTOL na krovu, sve je to deo naše autentičnosti koja je i dalje tu, svežija i modernija nego ikad.
5. Koju „nesavršenost“ u hotelu zapravo najviše volite?
– Pogled iz soba i apartmana ka Karađorđevoj ulici ili Brankovom mostu, kakav je to splet rustičnih krovova, siluete i obrisa grada, lokalnog karaktera, boja, procvetalog drveća u ovo vreme, žamora koji dolazi s ulice i daje vam znak da ste u jednoj prestonici koja ima šta da kaže i ponudi!
6. Kažu da je hotelijerstvo „showbiz“ za odabranu publiku. Koja je bila najteža uloga koju ste morali da odigrate u svojoj karijeri?
– Ne mogu ih definisati kao lakše ili teže, ali da, mi svakog dana oblačimo svoje glumačko odelo, izlazimo pred publiku na pozornicu, ostavljajući sve u backstage čemu nema mesta u našoj roli, sem naše prirode i priče koja ne može da se nauči i koja treba da ima mesto u svakom pristupu gostu, jer nismo AI, niti roboti i upravo taj ljudski pristup je nešto što će biti novi luksuz kao merilo.
7. Kada se svetla ugase i poslednji gost se povuče u sobu, ko je Nikola Milović bez odela i protokola? Gde „beži“ čovek koji je profesionalno zadužen da drugima kreira osećaj doma?
– Beži po inspiraciju koju nalazi na svakom koraku, šetajući gradom, otkivajući nova mesta, nove sagovornike, nove ideje, sve to što me može samo potaknuti da i sam smislim nešto novo i dam dalji doprinos svemu što radim. Neretko je u pitanju priroda, pogotovo u ovo vreme kada se sve budi i kada je sve moguće i kada sve „pupi“ i daje dodatni boost svemu što nas profesionalno može opteretiti, da sve prođe lakše.
8. Postoji li neka sitnica koju oduvek držite u svojoj kancelariji, koja vam je važna, a za koju malo ko zna?
– Da, volim sve te stationary momente, dizajnirane kalendare, kožne rokovnike sa inicijalima, sto mi je uvek u za mene kreativnom haosu, pun nekih uziraka, novina, isečaka, svega što će mi nekad zatrebati ili slika, razglednica, memorija sa nekog eventa koji smo radili, uvek je lepo podsetiti se i u fizičkoj formi puta koji smo prišli i svega što nas čeka dalje na istom.
9. Čini se da je ovaj poziv zapravo odabrao Vas, a ne Vi njega. Kada biste se danas vratili na sam početak, šta je ono presudno zbog čega biste, bez oklevanja, ponovo zakoračili na ovaj isti put?
– Pa i ja sve više mislim da je tako, jer sigurno nije bio moj odabir tokom odrastanja, ali kad shvatite da su sve predstave koje smo kao klinci organizovali za komšiluk, sve nastupe na radiju i drugim medijima, pisanja za portale, istraživanje javog mnjenja, socilogija i komunikologija, putovanja i istraživanje regiona i sveta, muzika, moda, film, kultura generalno uzevši, sve se to sjedinilo nesvesno u moju svakodnevnu rutinu, i sve više vidim obrasce da je tako baš trebalo biti.
Naslovna fotografija: Privatna arhiva
