Mrtva draga – najtragičnija ljubav srpske književnosti

Početak
16/08/2023

Nepunu godinu pre sopstvene, a 14 pre Lenkine smrti, pesnik Laza Kostić objavio je jednu od najpoznatijih ljubavnih pesama – Santa Maria della Salute.

Lazar Laza Kostić rođen je u Kovilju, u Bačkoj 31. januara 1841. godine. Za datum njegovog rođenja navodi se i 12. februar iste godine. Bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar.

Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su preminuli dok je još bio beba. Otac mu je preminuo 1877. godine. Osnovnu školu je pohađao u mestu rođenja, gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. godine na Peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve to je trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima.

Ljubav za sva vremena

U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio smrtno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.

Jedna od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča srpske književnosti vezana je upravo za Lazu Kostića i mladu Lenku Dunđerski. Sva tragedija i veličina te ljubavi ovekovečena je u velikoj poemi „Santa Maria della Salute“.

Foto: Wikipedia/Public domain

Kostić se nakon doktoriranja u Pešti, vratio u Vojvodinu i radio u Novom Sadu kao nastavnik, advokat i predsednik suda. Na poziv Lazara Dunđerskog preselio se na njegovo imanje u Čelarevu, gde je 1891. prvi put sreo Lazarevu kćer Lenku i odmah se zaljubio u nju. Pesnik je imao 50, a Lenka tek 21 godinu. Uprkos razlici u godinama rodile su se obostrane simpatije i emocije su rasle iz dana u dan. Kao prijatelj porodice Dunđerski i vrlo častan i moralan čovek, Laza Kostić je bio svestan nemogućnosti njihove veze, ali mlada Lenka se sve vreme nadala. Izuzetno lepa kći vojvođanskog veleposednika, plavih očiju, visoka i skladna stasa, govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, mnogo putovala i volela jahanje. Kostić činio je sve da je izbegne. Čak joj je nudio druge prosce i provodadžisao. Ali, Lenka je uporno odbijala, ne shvatajući zašto joj to radi i neprestano je povređuje, ne želeći da joj prizna koliko i sam pati zbog nje.

Kako bi se sklonio od Lenke i pokušao da nađe svoj mir, Laza odlazi u manastir Krušedol na Fruškoj gori odakle je nastavio da piše Tesli, ali naučnik mu je jasno stavio do znanja da ga zanima samo nauka. Kostićeve emocije su bile toliko jake, da je u manastiru još 1892. godine napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenici”, posvećujući je svojoj nemogućoj ljubavi. Pesmu je priložio u Lenkin spomenar, sa kutijom od finog drveta i ružama islikanim na poklopcu, tako što ju je poklonio dvorcu Dunđerskih.

Da bi se jednom zauvek oslobodio ljubavi za koju je znao da nema budućnost  Kostić prihvata predlog Lenkinog oca i 1895. ženi Julijanu Palanački iz Sombora. Laza je Julku isprosio deset godina ranije, pre poznanstva sa Lenkom, ali njena majka nije dopustila da se uzmu. Julka je bila strpljiva, čekala ga je, i konačno 10. septembra 1895. su se venčali. Kum je bio Lazar Dunđerski. Dva meseca kasnije, dok su mladenci bili u Veneciji na bračnom putovanju, Lenka Dunđerski je preminula od tifusne groznice u Beču, 8. novembra, na svoj 25. rođendan. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu.

Nakon saznanja o njenoj smrti Laza Kostić otišao je u Crkvu Gospe od Spasa u Veneciji (Santa Maria della Salute), da se moli. 14 godina posle Lenkine smrti, a nepunu godinu pre sopstvene (1909), objavio je svoju najlepšu ljubavnu pesmu, jednu od najlepših ikad napisanih na srpskom jeziku „Santa Maria della Salute“, kao očajni vapaj za izgubljenom ljubavi. Postoji i priča da Lenka nije umrla od tifuzne groznice, već da se otrovala zbog neostvarene ljubavi, ili jednostavno “svisnula”, kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi.

Foto: Instagram/Printscreen

Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Za nepunih deset godina stao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi.

Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“.

Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast legendarne pesme u Somboru se organizuje manifestacija „Dan Laze Kostića“, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića.

Pesmu Santa Maria della Salute vam donosimo u nastavku:

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

NEWSLETTER

Prethnodni članak

Knjige o modi koje će vas preobraziti, a nisu Prada i Dior

Sledeći članak

Kako je Danilo Kiš ostavio trag u Parizu?

Ne propustite

Preporuka za one sa malo slobodnog vremena: 10 knjiga koje se čitaju za jedan dan – “pitke” su i zanimljive

Da li želite da pročitate neku kratku knjigu i da se zapitate

Da li znate koje je reči Desanka Maksimović najčešće koristila?

Desanka Maksimović jedna je od najvećih srpskih pesnikinja. Žena plemenitog srca koja

Meša Selimović: Važne reči velikana jugoslovenske književnosti

Među svetlima jugoslovenske književne scene, Mehmed (Meša) Selimović zauzima posebno mesto. Rođen