Svet mode ima mnoge oblike, posebno kada se kroz taj svet provuku mitologija, tradicija i folklor. Ova modna dizajnerka, a pre svega umetnica, sa kojom smo razgovarali voli da kaže: “Nama nije potreban Diznilend, mi imamo srpske legende i mitska bića.” Iako se ponekad osmeli i kreira futuristički komad, sve što je ikada napravila do sada, a ovim se poslom bavi preko 20 godina, ima etno motive i odiše ljubavlju prema domovini, rodnom mestu, a pre svega Srbiji. Njeno ime je Helena Klešić i ona stoji iza brenda “KEKA“. Slobodno možemo da kažemo da je njeno stvaralaštvo savršen spoj naše kulture, mode i umetnosti.
Evo i kako je tekao njen put od prvih koraka ka modnom svetu i gde je ona danas, šta joj je nana ostavila u amanet i kako neguje sećanje na našu bogatu istoriju.
Da li te je moda interesovala od malena, kakav je bio put do ovog trenutka gde ste sada?
– U ranom detinjstvu sam pored baka naučila neke od starih zanata. Mnogi su odavno zaboravljeni kao što je česljanje perja, šlingovanje ali to je u mojoj porodici bilo zastupljeno i svakodnevnica. Pored toga preli smo vunu na preslici identičnoj kao u Trnovoj Ružici, šili i mašinski i ručno. Tako da je to bio zapravo temelj i prvi susreti sa tekstilom i zanatima. Oko 10 godina sam imala kada sam naučila da crtam ljudsku figuru i tad je bilo jasno i meni i mojim roditeljima kuda će to da vodi. Sada volim da kažem da sam pola dana zanatlija a druga polovina dana umetnik.
Kada i kako su srpska tradicija i mitologija postale tvoja inspiracija?
– Kada živite u porodici i okruženju gde su ti zanati nešto što je prirodno da umete da radite i kada slušate priče i anegdote o dunavskim alasima, o malom Radojici, boju na Mišaru, počnete da shvatate da je to bilo tu blizu vas u neposrednoj blizini i počinjete da stvarate slike tih anegdota, priča … Odrasla sam u mestu gde je na ušću Tise u Dunav gde se ispred priča da sahranjen Atila Hunski, gde možete videti lesni profil i sresti po koji fosil tj ostatke Panonskog mora, i samo podneblje je mistično i podstiče maštu. Kasnije oko svoje dvanaeste godine krećem da čitam i istražujem o našim mitskim bićima, baucima, rusalkama…
Sve što stvaraš je umetnost i pravo osveženje za modni svet. Postoji li neki komad koji si izradila a da ima neku dublju/ ličniju priču?
– Hvala mnogo, drago mi je da se ističe i da moj brend pronalazi svoje mesto pod Suncem. Svaki komad koji sam uradila ima veze i sa mnom lično tj. sa mojim emocijama, drugačije ne bi moglo ni da proistekne. Izdvojila bih jelek “Nana” koji sam posvetila svojoj nani i venčanicu ” Bela pčela” koji sam posvetila svim precima po ženskoj liniji sve do šesnaestog kolena tj do bele pčele.
Šta te pokreće kada ti je najteže, kada ti je teško da stvaraš?
Moja velika ljubav je ples. Drugačija vrsta izražavanja ali u biti ista. I jednu i drugu pokreću emocije. Folklor i salsa cuban. Temperamentni plesovi.
Koliko su mi bili od značaja u životu ? Mnogo! Mnogo lakše izražavate svoje emocije, mnogo manje imate zadrške da pokažete da je nešto uticalo na vas i na kraju svega kao potvrdu, volite i taj aplauz.
Koji komad koji si izradila je delo na koje si najponosnija i zašto?
– Mnogo dugo sam radila za druge brendove dizajn i ručni rad. Kada radite za druge morate da se ukalupite a to ograničava da se izrazite stopostotno. Kako sam osnovala brend Keka, sve to što sam zadržavala u sebi sada izlazi na videlo i svaki put kada uradim nešto novo to mi bude za ponos. Nisam iznenađena ali sam srećna što je postalo “opipljivo” .To je zapravo dobar znak, znači da sam na pravom putu i da uvek može više! Trenutno je to “Bela pčela” ali ona uskoro dobija nastavak, pa videćemo…
Ko ili šta ima najveći uticaj na tebe, čiji radovi te inspirišu?
– Vodilja je naša tradicija, to je vrlo očigledno samo prilagođeno sadašnjem vremenu ili dam sebi za pravo da uradim koji korak ispred. Inspirišu me takođe filmovi Tima Burtona, kostimografi kao što su Dženi Bivan i Kolin Atvud.
Opiši nam put od skice do gotovog umetničkog dela, šta ti najteže pada?
-To je vrlo složen proces u dosta etapa. Prvo moram da sretnem nešto što će biti okidač i pokretač, da li će to biti nešto na putu od tačke A do tačke B, scena iz filma, muzika, pesma, san ili zamisao – sasvim je svejedno. Informišem se, pratim, čitam, gledam. Onda se to kao u nekoj mešalici u mojoj glavi selektuje i na kraju to zaista dosanjam. Posle toga ide na papir, i kreće realizacija. Ja već prilikom zamisli npr. figure od tekstila, imam i rešenje kako ću to realizovati što je olakšavajuća okolnost jer ne moram da istražujem dodatno. Kako znam istog tog trenutka rešenje? E to vam je taj “dar” ! Najteže mi pada da se rastanem od tog svog dela koje sam izradila. Teši me činjenica da su to sve ljudi koji cene takve stvari i da su pažljivi pa mi je lakše jer su u “sigurnim rukama” .
Šta bi poručila mladim dizajnerima koji bi se oprobali u sličnim vodama, a plaše se? (komentara ljudi, neuspeha..)
– “Da bi uspeo tvoja želja za uspehom mora biti veća od tvog straha od neuspeha.” – Kozbi .
Aktivno radim već pune 22 godine. Svakakvih situacija je bilo koje su me navodile da odustanem. Nerazumevanje, mobing, padovi, neuspesi… Znate kad kažu da postoje putevi, moj je bio onaj teži. Većina je bila takva a neke sam i sama odabrala i vrlo sam ponosna na to! Mogu slobodno da kažem da sam sve svojom zaslugom ostvarila.
Nisam odustala jer sam i u najtežim trenucima verovala u ono što jesam, što mi je od Boga dato! Znala sam da se trud mora isplatiti, znala sam da radim dobro i išla napred! Moj spisak ciljeva ima dosta štrikliranog ali i dosta zadatih ciljeva koje tek treba da ostvarim!
Nadamo se da smo vam bar malo približili modu u Srbiji i zagolicali maštu da saznate nešto više, a možda i sami krenete na ovaj put..
