Piše: Vuk Mijušković
Postoji jedan paradoks današnjice: nikada nismo imali više tekstova oko sebe, a nikada manje strpljenja da ih pročitamo. Rečenice su skraćene, pažnja sve odsutnija, a knjige — kao da su postale luksuz. Ali, ako zavirimo u svet mladih, priča postaje složenija.
Na društvenim mrežama, gde se sve meri brojem pregleda, pojavljuje se nešto neočekivano: povratak knjige. Pod heštegom #BookTok, romani postaju viralni, knjižare beleže rekorde, a tinejdžeri se ponovo raspravljaju o likovima iz romana. Možda generacija bez knjiga uopšte ne postoji, možda je samo pronašla novi način da iskaže ljubav prema njima.
“Odnos mladih prema knjizi danas je poput ogledala vremena – šaren, složen i pun suprotnosti”, kaže Ivana Ranković, predsednica Društva školskih bibliotekara Srbije. “Dok stranice svetle sa ekrana, neke ruke i dalje traže miris hartije i tišinu biblioteke. Mladi nisu prestali da čitaju, samo su promenili medij”.
I stvarno, ta nova forma čitanja nema ništa zajedničko sa tišinom starih čitaonica. Mladi čitaju na telefonu, dok čekaju autobus, između notifikacija, između obaveza. Njihovo čitanje nije sporo — ono je fragmentisano, ali i dalje postoji.
U tom svetu, bibliotekari postaju vodiči kroz haos informacija. “Čitanje je danas umetnost usredsređenosti”, objašnjava Ranković. “Biblioteka mora da postane utočište — prostor gde se ponovo uči da se misli polako, da se reč oslušne, da se pogleda zadrži”.
Zahvaljujući Društvu školskih bibliotekara Srbije, u školama širom zemlje nastaju čitalački klubovi, takmičenja i radionice koje spajaju decu, knjige i kreativnost. Akcija pod nazivom “Čitajmo glasno” okuplja svake godine preko trideset hiljada učesnika — đaka, nastavnika i roditelja koji čitaju zajedno, naglas, vraćajući knjizi onaj zaboravljeni društveni šarm. Tu su i manifestacije poput Evropskog dana jezika, koje pretvaraju biblioteke u male kulturne festivale gde se govori, peva i promišlja o rečima.
“To su trenuci kada knjiga ponovo postaje živa”, kaže Ranković i dodaje: “Kada je deca ne vide kao obavezu, već kao način da se izraze, tada se čitanje pretvara u zajednički čin, u radost”.
Ipak, teško je ne primetiti da brzina današnjeg života ne ostavlja mnogo prostora za tišinu. Svet nam je skrojen od kratkih formata, sažetih misli i neprestanih distrakcija. Možda zato upravo biblioteka, taj naizgled staromodni prostor, ponovo dobija smisao. Ona više nije samo mesto tišine, već “laboratorija” pažnje i kreativnosti.
“U Društvu školskih bibliotekara verujemo da se svet papira i svet piksela ne isključuju, već dopunjuju”, dodaje Ivana Ranković. “Papir nam daje dubinu, tehnologija širinu. Čitanje u digitalnom dobu nije slabije, samo traži drugačiji ritam”.
I možda je baš u tom spoju budućnost knjige – između svetlosti ekrana i šuštanja papira. Jer knjiga, ma u kom formatu, ostaje ono što jeste: most između tišine i misli, između sveta koji jeste i sveta koji tek treba da postane.
Možda, zapravo i nije reč o “generaciji bez knjiga”, već je reč o generaciji koja tek uči da čita svet oko sebe.
