Postoje glasovi koji ne pripadaju samo jednom čoveku, već jednom vremenu. Glasovi koji ne odaju utisak snage, već emocije.
Srpski glumac Vlastimir Đuza Stojiljković imao je upravo takav – topao, pomalo setan, emotivan glas. Nije tražio pažnju publike, ali ju je svakako dobijao i zadržavao “na sebi”. Njegov glas nije bio dominantan, ali i dan danas traje. Kada bi progovorio ili zapevao, činilo se kao da se obraća tačno onome ko sluša. Pre nego li poslušate neka od njegovih izvođenja, predlažemo da se upoznate sa kratkom biografijom ovog glumca:
Vlastimir Đuza Stojiljković bio je jedan od najvoljenijih glumaca jugoslovenske i srpske scene, umetnik čije su uloge, glas i pojava obeležili više od pola veka domaće kulture. Rođen je 30. juna 1929. godine u Ražnju, a glumu je zavoleo još u detinjstvu, što će kasnije postati njegov životni poziv. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu i vrlo rano postao deo Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvario bogatu i raznovrsnu pozorišnu karijeru. Igrao je u desetinama filmova i televizijskih serija, ostavljajući upečatljiv trag i u komediji i u drami. Šira publika ga pamti po ulogama u filmovima i serijama kao što su Pop Ćira i pop Spira, Ljubav i moda, Pozorište u kući, Srećni ljudi, Bela lađa i mnogim drugim.
Glas koji je osvajao Jugoslaviju i šire
Đuza nije bio pevač u klasičnom smislu te reči. Njegov glas možda nije imao tehničku perfekciju niti ambiciju, međutim u sebi je imao skrivenu istinu i to je ono što je privlačilo ljude. Kada je pevao, nije izvodio pesmu, već je pričao jednu priču. Možda je njegova muzička zaostavština mala prema obimu, ali ogromna po značenju.
Najvažniji i gotovo jedini pevački trenutak po kojem ga pamtimo jeste pesma “Devojko mala“, izvedena u filmu Ljubav i moda početkom šezdesetih godina. Ta pesma nije postala hit zbog snage glasa, već baš suprotno, zbog njegove mekoće. Đuza ju je otpevao kao da govori – tiho, neposredno, bez patetike. Upravo zato se i danas sluša. Postala je simbol jedne urbane mladosti, bezbrižnih šetnji, prvih zaljubljivanja i vere u lepotu svakodnevice.
U okviru istog filma snimljene su i druge numere – „Ljubav i moda“, „Sonja“ i „Kli-kla-klo-klap“, koje zajedno čine muzičku celinu tog ostvarenja. Ipak, nijedna od njih nije zaživela u kolektivnom pamćenju kao “Devojko mala“. Ona je prerasla film, epohu i kontekst u kojem je nastala. Decenijama kasnije, nastavlja da se pevuši, prepoznaje i prenosi, čak i među onima koji film nikada nisu gledali.
Zanimljivo je da se Đuza nikada nije vraćao pevanju kao karijeri. Njegov put ostao je čvrsto vezan za glumu – za film, televiziju i pozorište. Ipak, glas je ostao njegovo najjače oružje. U serijama, filmovima, emisijama i monolozima, Đuza je govorio sa posebnom merom. Njegove rečenice imale su ritam, pauze i toplinu koje su ostajale zapamćene jednako snažno kao i bilo koja pesma. U vremenu kada su glasovi često bili nametljivi, Đuzin je ipak, složiće se mnogi, bio drugačiji.
I zato danas, kada se setimo Vlastimira Đuze Stojiljkovića, ne pamtimo samo njegove uloge. Pamtimo njega kao celinu – način na koji nas je osvajao: tiho, ljudski. Njegov glas ostao je zapisan ne samo kroz snimke, već i u sećanjima. A takvi glasovi, kada se jednom u nama nastane, nikada ne budu zaboravljeni.
