Ime Čarlsa Džejmsa danas uglavnom izaziva klimanje glavom samo kod istoričara, kustosa muzeja i najvećih perfekcionista visoke mode. Ipak, Kristijan Dior je za njega svojevremeno rekao da je „najveći talenat njegove generacije“, dok ga je modna štampa nazivala pravim arhitektom mode.
U današnjem tekstu vam donosimo ne samo priču o dizajneru koji je pratio pravila tržišta, već o čoveku koji je od tkanine doslovno pravio građevine, prezirao kompromise i na kraju platio najskuplju moguću cenu za svoju beskompromisnu viziju.
Šivenje kao inženjering
Rođen u Britaniji, a kasnije afirmisan u Njujorku i Londonu, Čarls Džejms (Charles James) nije skicirao haljine da bi pratio liniju ženskog tela, on ju je redizajnirao. Smatrao je da haljina mora da ima sopstvenu strukturu, nezavisnu od tela koje je nosi, ali da istovremeno savršeno i prirodno prijanja uz svaku konturu. Dok su drugi dizajneri radili sa laganim muslinima i fluidnim materijalima, Džejms je eksperimentisao sa teškim satenom, baršunom i slojevima tila, a njegove toalete su podsećale na arhitektonske komade. Svaki šav je imao svoju funkciju, a unutrašnjost njegovih haljina bila je kompleksna poput skrivenog mehanizma vrhunskog časovnika.
Najbolji primer njegove genijalnosti je čuvena Clover Leaf (Detelina) haljina iz 1953. godine (fotografija ispod). Ova večernja toaleta teži više od 10 kilograma, sačinjena je od zamršenih slojeva teške svile i satena, a kada se postavi na telo, težina se raspoređuje na način da haljina stoji besprekorno – skulpturalno, moćno i lakše nego što njena gramaža sugeriše. Za Džejmsa, svaka žena koja je nosila njegovu kreaciju postajala je pokretno umetničko delo.
Džejms je bio sam sebi najveći neprijatelj. U eri u kojoj se moda pretvarala u industriju i biznis, on je ostao tvrdoglavi umetnik iz devetnaestog veka zarobljen u dvadesetom. Ako porub nije bio savršen pod tačno određenim uglom svetlosti, parao bi celu haljinu i kretao ispočetka. Dešavalo se da klijentkinjama isporuči venčanicu ili toaletu za bal mesecima nakon zakazanog roka, pravdajući se jednostavno: „Nije bila gotova. Još uvek nije savršena.“ Naravno, bogate i nestrpljive mušterije nisu imale razumevanja za umetničke muke. Dugovi su se gomilali, radnici su ostajali bez plata, a modne kuće koje je otvarao redovno su završavale u stečaju. Džejms je zarađivao bogatstva, ali je trošio još više na eksperimente sa novim tekstilnim tehnikama, zbog čega je veći deo života proveo jureći sopstveni rep i finansijske donatore.
Poslednje poglavlje: Hotel Chelsea i živi muzej
Poslednje godine života Čarlsa Džejmsa preselile su se u legendarni njujorški hotel Chelsea, utočište boema, umetnika, pesnika i neshvaćenih genija. Tamo, okružen gomilama skica, maketa, komada raskošnih tkanina i uspomenama na slavne dane kada su njujorške dame iz visokog društva čekale u redu za njegovu probu, Džejms je vodio život zatvorenika sopstvene genijalnosti. Nije imao milione, ali je imao nešto što mu niko nije mogao oduzeti autoritet. U tom periodu, njegov hotelski apartman postao je nezvanična akademija. Mladi studenti umetnosti, dizajneri i radoznalci dolazili su kod njega kao u muzej ili hram. Džejms bi sedeo u fotelji, okružen dimom cigarete, i sa strašću držao predavanja o tome kako se kroji prostor, kako se savija materijal i zašto je savremena moda izgubila dušu. Za njih je bio živa legenda, čovek koji je secirao konstrukciju odeće sa preciznošću hirurga.
U svetu brze mode, masovne proizvodnje i digitalnih trendova koji traju po nekoliko nedelja, lik i delo Čarlsa Džejmsa deluju gotovo nestvarno. On je bio čovek koji je verovao da moda može biti arhitektura, da haljina može imati težinu skulpture i da umetnost vredi svake žrtve, pa čak i bankrota i života u hotelskoj sobi ispunjenoj skicama.
Naslovna fotografija: Agnauta Couture/Charles James and Mrs Randolph Hearst
