Mala Gabrielle Coco Chanel volela je da se igra na groblju i priča s mrtvima. Tu je sahranjivala lutke i zakopavala ono najdragocenije što jedno siroče može da ima – poklone od oca koji ju je posle smrti majke ostavio u sirotištu.
Na tom groblju stasavala je žena koja će sahraniti krinolinu i korset. Koju će “Tajm” uvrstiti među 100 najuticajnijih ljudi 20. veka.
Igra sa smrću obeležila je ceo život Coco Chanel. Gradeći svoj svet na teritoriji između života i smrti, između zbilje i opsene, rano je izmislila paralelnu biografiju. Izmislila je drugačiju porodicu, drugo ime, pričala je kako je rođena 19. avgusta 1893. u Overnji, mada dokumenti kažu da se to dogodilo deset godina ranije u Saumuru.
Otac joj je bio pijanica i skitnica, a majka služavka krhkog zdravlja koja je mnogo radila i sve mu praštala. Kada je umrla, Coco je bilo samo pet godina. Nesposoban da se stara o tri ćerke, otac ih odvodi u manastirsko sirotište i zauvek nestaje.
Ona se nadala da će tata doći po nju i o tome je stalno pričala drugim devojčicama iz sirotišta. One su joj se rugale: “Glupačo! On se nikad neće vratiti”.
Ali devojčica je volela svoju sliku o ocu. Prazno mesto koje je za sobom ostavio bezosećajni otac zauzeo je dobar, moćan i bogat tata za kog je uvek nalazila opravdanje: “On sada nema vremena! Živi u Njujorku, ima ogromne vinograde, prodaje vino po celom svetu”.
Artur Kapel, zvani Boj, bio je engleski biznismen. On joj je pomogao da otvori prvu radnju u Parizu, a ona je, za samo nekoliko godina, uspela da mu vrati sav novac koji je uložio u njen biznis. On se čudio tom gestu, ali napušteno siroče više nikada nije moglo da zavisi ni od koga, pa ni od onih koji su je iskreno voleli.
Na pitanje kako je tako brzo napravila toliki uspeh u svetu mode, nema drugog odgovora do tog da nije imala izbora. Coco je za svoje modele odabrala jeftinu trikotažu. I taj potez bio je svojevrsna igra sa smrću. Jer pojaviti se na nekom svetskom prijemu u odeći od trikotaže na početku 20. veka bilo je isto što i danas se pojaviti go u TV dnevniku.
Ona je ženama navukla pantalone, rasturila im barokne punđe, skratila im i kosu i suknje… Kreirala je malu crnu haljinu, u kojoj se žena oseća komotno, slobodno i pokretno, baš kako su se muškarci uvek osećali u svojim stvarima. Sve što je sputavalo ženu da se slobodno kreće i oseća svoje telo izbacila je iz mode. Počela je nova era. Asketska ili elegantna, feministička ili ženstvena, visoka, proleterska ili glamurozna? Ne moramo da biramo, “Chanel” je sve to.
Zato je i stekla svetsku slavu.
Posle nekoliko velikih ljubavi, od kojih su se mnoge završavale smrću partnera, ona se ponovo zaljubljuje u 50. godini u španskog umetnika Pola Iriba. Trebalo je da se uda za njega, ali igra smrti zahuktala se jače nego ikad: Pol je poginuo, počeo je Drugi svetski rat, Francusku su okupirali fašisti.
Coco započinje romansu s nemačkim diplomatom. On je upoznaje s jednim od lidera Trećeg rajha i njenim sledećim ljubavnikom – Valterom Šelenbergom. Chanel sarađuje s fašistima i posreduje u mirovnim pregovorima između Nemačke i Čerčila, koji joj je bio prijatelj. Zbog saradnje s okupatorom posle rata morala je da napusti Francusku.
Sa svojih 70, 1954, vraća se u Pariz, a njena revija izaziva javnu osudu: nije pokazala ništa novo! Ponovo isti, strogi, prosti kostimi.
Vreme je pokazalo da to nije bila reciklaža istrošene kreativnosti – bila je to revija za večnost, u koju je otišla 10. januara 1971. Umrla je u pariskom hotelu “Ritz”, koji se nalazi tačno preko puta njenog prvog butika.
“Znači, ovako se umire”, bile su njene poslednje reči.
