U Parizu se ove jeseni, na revijama za proleće/leto 2026, činilo da moda govori glasno, ali ne toliko razumno.
Na pistama su se smenjivali providni slojevi, metalni detalji, oštri krojevi i oni koji jedva da postoje, materijali koji vise… Sve je bilo “raskošno”, dramatično, senzualno, ali negde između reflektora izgubilo se ono što moda treba da razume – samu ženu i njeno telo.
Paris Fashion Week SS26 bio je spoj “glamura” i provokacije. Primeri toga nalaze se u nastavku teksta.
Kod Maison Margiela posebno je bio upečatljiv eksperiment sa metalnim detaljima oko lica i usana – od maski, rešetki do metalnih “okova” koji su gotovo oblikovali izraze lica. Iako su vizuelno bili dramatični i upečatljivi, ovi komadi više su funkcionisali kao šok element nego kao deo koji ženi pruža stil. Moda koja po prirodi treba da inspiriše, ovde je postala instrument kontrole. Modeli su u ovim momentima izgledli manje kao osobe, a više kao deo scenografije – fascinantni, ali udaljeni od stvarnosti.
Acne Studios je prikazao kontraste između nežnosti i grubosti – prozirne suknje, teške čizme uz svilene topove… Ovakve izglede ne odobravamo. Spoj nespojivog, a rekli bismo da se zenski modeli nisu razlikovali od muških, i obrnuto. Cemu to, još uvek se pitamo.
Nova kolekcija Acne Studios i nije toliko tragična, koliko je to Mugler, pod novim umetničkim pravcem Miguela Castra Freitasa. Ova modna kuća je ponovo posegla za estetikom golotinje, oživljavajući čuvenu “nipple dress” iz 1998. godine. Publika je, očekivano, bila podeljena: jedni su govorili o hrabrosti, drugi su samo želeli da budu deo buke, samo kako bi se slikali uz brend koji šokira.
Jean Paul Gaultier, u saradnji s Duranom Lantinkom, pokušao je da se poigra nostalgijom i ironijom, ali je i dalje, kao i mnogi ove sezone, slavio telo kao prizor — a ne kao umetnost, ne kao ženu.
Dok je Stella McCartney govorila o etici i održivosti, delovalo je kao da govori jezikom koji ni sama moda više ne razume. Njena ekološka poruka, koliko god iskrena, tonula je u moru lateksa, prozirnih tkanina i praznog glamura koji je dominirao pistom.
Moda, u svojoj potrebi da bude avangardna, ponekad zaboravlja osnovno: žene ne žive na pisti. Ne hodaju po njoj, ne žive pod reflektorima. One rade, trče na vozove, suočavaju se sa stvarnim životom. I tu, u toj običnoj svakodnevnici, moda često zakaže — jer dizajneri kreiraju za minut svoje slave, ne za realne potrebe pojedinaca, a još manje za elegantan izgled i u toj svakodnevici.
Savremene kolekcije često izgledaju kao da su napravljene samo za izlog.
Prozirni materijali, krojevi koji ograničavaju pokret, cipele koje traže „žrtvu“, linije koje ne prate oblike nego ih nameću. U toj estetici žena sve češće izgleda, nažalost, kao čiviluk, a ne kao osoba od stila. Današnji komadi ne pružaju stil i, koliko god bili skupi, deluju jeftino – makar mi tako smatramo. Problem i nije toliko u provokaciji, već u odsustvu stila. Seksualnost u modi može biti oslobađajuća kada dolazi od unutrašnje snage, ali kada je nametnuta kao standard, zaista postaje teret. Kada svaka silueta mora da naglasi kukove, struk, dojke ili da bude gola, postavlja se pitanje: da li dizajneri stvarno slušaju žene, ili žele da ih mosno unakaze?
Moda koja bi trebalo da izražava slobodu često postaje tiha diktatura. Iza svake revije krije se neizrečena poruka: “Ako nisi baš ovakva, nisi deo igre.”… Ali žene nisu figure. One žele da se osećaju lepo i elegantno, ali i udobno. Žele da hodaju i da svet na njih obrati pažnju. Žele da nose, a ne da budu “nošene”.
I dok Pariz još uvek bruji od aplauza, ostaje nam gorak utisak da moda danas više voli ideju žene nego samu ženu. A to je možda najtužniji luksuz koji je sebi dozvolila…
