Kada u 2026. godini prelistavamo arhive fotografija modnih revija iz na primer osamdesetih i devedesetih, susrećemo se sa muškarcima koji su izgledali kao da su izašli iz nekog filma. Za razliku od današnjih modela, koji često izgledaju kao pažljivo „isklesani proizvodi“ brend-identiteta, muškarac na pisti ranijih godina bio je nosilac autentične priče i pojave.
U to vreme, dizajneri poput Hedija Slimana (Hedi Slimane; u njegovim ranim fazama) ili uticaj onoga što su radile Corinne Day (Korin Dej) i Melanie Ward (Melani Vord), diktirali su potpuno drugačiju mušku siluetu od onoga što imamo prilike da vidimo danas. Muškarac nije morao da bude atleta, niti da previše izgleda kao maneken. Često je delovao melanholično, sa kosom koja nije prošla kroz sate stilizovanja (ili je makar samo tako delovala). To je bila estetika „dečka iz kraja“, nekoga ko deluje kao da bi sutra mogao da bude svačiji prijatelj, a ne samo nedostižna „ikona“ luksuza.
Dok današnje revije LV-a ili Diora zahtevaju da svaki komad odeće stoji čak i previše precizno, muškarci su ranije sa stilom umeli da ponesu prevelike (oversized) kapute, košulje, dukseve i pantalone, a sve je to imalo nekI svoj, dubljI smisao.
Pista nije bila samo mesto za paradiranje „savršenim“ krojevima, već mesto gde se kroz hod, držanje i izraz lica pričala priča o autentičnosti, otuđenosti… ili buntu. Najveći paradoks tog vremena je da su brendovi i uspevali da prodaju taj „neuredni“ izgled po visokim cenama, jer su shvatili da ljudi ne žele ideal, već da se identifikuju sa modelom.
I dok posmatramo današnje tehnički besprekorne, precizno uređene revije, ne možemo a da se ne zapitamo gde je nestao onaj puls autentičnosti koji je nekada definisao muškost. Dok je muškarac ranije bio kao iz filma, često melanholičan, nesavršen i suštinski svoj, današnji model na pisti kao da na trenutak postane samo polirana lutka u izlogu, pažljivo konstruisana da nosi brend-identitet, a ne sopstveni karakter.
Vremena se menjaju, a sa njima i način na koji artikulišemo sopstveno postojanje kroz tkaninu, ali ipak, ostaje nepobitna činjenica da je, bez obzira na trendove i inženjering luksuza, najskuplji komad odeće upravo onaj koji uspeva da zadrži iskren osećaj pripadnosti sebi, a ne nametnutom sistemu brendova.
Nalovna fotografija: Calvin Klein/Arhiva
