Piše: Vuk Mijušković
Kafa ima svoj karakter. Nekad je gorka, nekad slatka, nekad tiha kao nedelja ujutru. A nekad, ako je pravi trenutak i pravo društvo, zna da bude i pustolovina. Nije svaka šoljica ista – baš kao ni dani, ni ljudi.
Prva jutarnja kafa ima posebnu težinu. To je ona koja vas podiže iz sna, ali i ona zbog koje ostanete par minuta duže u pidžami, samo kako ne biste prekinuli mir. Mešate je polako, gledajući kroz prozor, dok vaše oči još uvek nisu uspele da se “probude”. Taj prvi gutljaj uvek ima ukus nade, kao da dan obećava da će biti bolji od prethodnog.
U kafiću, kafa ima nešto drugačiju energiju nego kod kuće. Tamo se ne pije samo zbog ukusa, već zbog ambijenta. Zvuk mašine za espreso, miris pržene kafe koji se meša s parfemima, tišina između dve rečenice. Ljudi dolaze i odlaze, ali svako ostavlja trag, pogled i po koji osmeh.
Za jednim stolom, dvoje se prvi put sreću. Ona nervozno meša šećer, više voli slatku kafu. On priča o svemu, a ustvari ni o čemu, ali gleda direktno u njene oči. Njihova kafa hladi se dok razgovor postaje topliji. Dva stola dalje, neko sedi sam, gleda u telefon, ali zapravo osluškuje mir. Kafa mu je izgovor da ne mora nikome da objašnjava zašto je tu.
Da li se prepoznajete?
Ima nešto magično u toj jednostavnoj radnji – podići šoljicu, udahnuti miris, zatvoriti oči na trenutak. Kafa je mala pauza između haosa i smisla. Kad se napolju sve vrti prebrzo, ona vas vrati u ritam koji možeš da podneseš. U kući, kafa daje dušu domu. To je miris koji vas dočeka pre nego što otvoriš oči, tiho zveckanje šoljica i mrvica doručka na stolu. Neko u pozadini pušta muziku, neko se žali da kasni, ali sve ima smisla dok para iz šoljice kruži u vazduhu. Tu nema žurbe, nema laži već samo toplina, mir i onaj osećaj da je sve na svom mestu.
A poslepodnevna kafa… ona je već druga priča. Tu je vreme usporilo, misli su se slegle, radni dan se završio. To je kafa za razgovore koji zapravo duže traju, za pogled kroz prozor koji traje sekundu duže. Kafa ima moć da pretvori obično u posebno. Kad pijete ovaj napitak, kao da kažete svetu: “Evo, sada je trenutak za mene.” I u tom trenutku može da stane ceo život .
Zato, sledeći put kad podignete šoljicu, nemojte misliti na obaveze. Pustite da vas miris odvede gde god želi. Jer možda najbolji trenuci nisu oni koje planiramo, već oni koji nastanu između dva gutljaja.
