U Parizu se kafa ne pije na brzinu. Ona se ispija dok se grad posmatra, sluša svaki šum i pamte detalji. U gradskim kafeima rađale su se revolucije, pisale knjige koje su menjale tokove književnosti, crtani potezi koji su kasnije završavali u muzejima. I dok su neka od tih mesta danas gotovo obavezna stanica turista, postoje i ona druga, tiša, suptilnija, ali jednako prožeta istorijom.
Za vas smo u nastavku teksta izdvojili pet pariških kafea sa bogatom prošlošću, u kojima se i danas može osetiti duh boemskog Pariza, bez suvišnog glamura i potrebe za isticanjem.
LE PROCOPE
Otvoren davne 1686. godine, Le Procope nije samo najstariji kafić u Parizu, već i svojevrsna intelektualna institucija. Ovde su sedeli Voltaire, Rousseau, Diderot, raspravljajući o idejama koje će kasnije oblikovati prosvetiteljstvo i Francusku revoluciju. Kruže priče da je Voltaire upravo ovde dnevno pio na desetine kafa, često pomešanih sa čokoladom.
LA PALETTE
Skrivena u uskoj ulici Saint‑Germain‑des‑Présa, La Palette je jedan od onih kafea koji deluju kao da su „slučajno“ preživeli sve promene grada. Početkom 20. veka bio je mesto okupljana slikara, studenata umetnosti i pesnika – Picassa, Cézannea i mnogih manje poznatih, ali jednako strastvenih stvaralaca.
LA ROTONDE
Početkom 20. veka, Montparnasse je bio centar umetničkog sveta, a La Rotonde njegovo srce. Otvoren 1911. godine, Rotonde je bio poznat po tome što je umetnicima dozvoljavao da sede satima na jednoj kafu, ponekad da plate crtežom ili životnom pričom. Ovde su se susretali Picasso, Modigliani, Hemingway.
LA CLOSERIE DES LILAS
Otvoren davne 1847. godine, La Closerie des Lilas bio je utočište pesnika, pisaca i sanjara. Hemingway je ovde pisao, a Joyce i Gide vodili beskrajne razgovore. Ovo nije bio kafe pun buke, već mesto koje je služilo za koncentraciju i mir. Danas je elegantnije nego što je nekada bio, ali i dalje nosi tu tišinu u kojoj rečenice nastaju same od sebe.
LE SELECT
Otvoren 1923. godine, Le Select je bilo mesto koje takođe nikada nije zatvaralo vrata umetnicima i boemima. Ovde su se susretali pripadnici „Izgubljene generacije“ – već pominjan Hemingway, Fitzgerald, novinari, slikari, stranci koji su birali Pariz kao svoj dom.
Mesta koja smo istakli u tekstu nisu nalik muzejima, iako bi to lako mogla da budu. Ona su „živa“, sa konobarima koji i danas znaju stalne goste, sa stolovima koji pamte i kafom koja se pije polako, gotovo s poštovanjem. U Parizu, prava elegancija ne leži u savršenoj fotografiji, već u sposobnosti da se sedne, ostane i oseća grad. A u ovih pet kafea, Pariz ima mnogo toga da vam ispriča.
Naslovna fotografija: Instagram/La Palette
