Dejan Lutkić za LA VIE EN ROSE: Ako imate potrebu da budete poznati, nemojte se baviti glumom

Foto: Žaklina Medenica

Dejan Lutkić jedan je od omiljenih srpskih televizijskih i pozorišnih glumaca, koji uvek bira put istine i duhovnosti i na njima bazira svoju karijeru, život, kao i sve što čini njegov umetnički izraz i karakter. Tokom razgovora sa njim, reči koje je izgovarao bile su protkane iskrenošću, jer svoju slavu ne temelji na senzacionalnosti zarad naslovne strane. U intervjuu za 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄 otkrivamo vam portret ovog umetnika, u čijoj se unutrašnjosti krije mnogo više od onoga što na prvi pogled možemo sagledati.

Rođen je u Vrbasu, 19. februara 1974. godine kao nadareno dete za glumu i bez talenta za fudbal. I sam Dejan se nasmešio prisetivši se trenutaka kada je shvatio da nije za to, a onda otkrio i kako je zapravo sebe pronašao u svetu glume.

– Nikada nisam bio dete koje je odgovaralo svim zahtevima koja su očekivana od dece. Voleo sam da igram fudbal, dok nisam shvatio da nemam dara za taj sport i kada su me doslovno molili da ga ne igram. Tražeći sebe, želeo sam da se pronađem u nečemu što bi doprinelo mom napretku. Krenuo sam da glumim u školskim predstavama, a potom i u amaterskom pozorištu u Kuli i tu se rodila ljubav. Shvatio sam da bi gluma mogla da bude moj životni poziv. U tim trenucima sam osetio slobodu izbora, ali nisam znao koliko je taj put težak. Fakultet je samo sticanje zanata, posle školovanja vi ste sa predznanjem, ali na nuli. Tek tada počinjete da se oblikujete – rekao nam je Dejan na početku razgovora.

Foto: Žaklina Medenica / Hotel Moskva, decembar 2022.

𝐋 Dejan ima svoj lični pečat, specifičnog je izgleda i prepoznatljiv po dubokom glasu koji publiku ostavlja bez daha. Kako nam je rekao, geni su učinili svoje, a on je samo negovao to što je dobio po rođenju.

– Od oca sam nasledio ovakvu boju glasa. Nikada se nisam bavio njegovim „nameštanjem“ iako verujem da mnogi misle to. Prosto, ja sam takav kakav jesam, bez pretvaranja. U poslednjih 10 godina, trudim se da napredujem u mudrosti i strpljenju i mislim da su to dve najvažnije karakteristike u životu svakoga od nas.

𝐋 Kako su izgledali počeci glumaca nekada i koja je razlika na njihove početke danas?

– Ranije je bilo teže uspeti u svetu glume, nego što je slučaj danas. Ali, ne mislim da svako može sve. Želim da verujem da kvalitet uvek bude tamo gde mu je mesto, samo je pitanje strpljenja. Svako vreme ima svoju dobru i lošu stranu. Smatram da je lepše bilo raditi u trenucima kada je postojala velika zemlja zvana Jugoslavija sa tržištem od 20 miliona ljudi. Bilo je više izbora i kolega sa kojima si mogao da sarađuješ, reditelja, raznih filmskih i pozorišnih radnika. To je bila raskoš i lepota.

Foto: Žaklina Medenica / Hotel Moskva, decembar 2022.

𝐋 Kako ste se osetili posle prve veće uloge u svojoj karijeri?

– Posle prve veće uloge, osetio sam se poprilično prazno. Nisam znao šta, niti kako da se nosim sa time. Pogotovo što sam tada još uvek verovao da na ovom svetu žive dobri ljudi, nisam želeo da verujem da postoje oni kojima to smeta. Imao sam neki svoj put, imam ga i dalje. Taj put je za neke ljude teži izbor, ali što se mene tiče – to je jedini izbor. Nisam nikada razmišljao o instant popularnosti, jer nju smatram posledicom posla kojim se bavim. Kao mladom glumcu mi je prijala, ali sam ubrzo shvatio da je to potpuno nebitna stvar, koliko je važnije da živim svoj život kao i svaki čovek, te da radim svoj posao na najbolji mogući način – rekao je Lutkić, a onda izdvojio i ulogu koja je zahtevala najveći napor.

– Svaka uloga je zahtevna, u zavisnosti kako joj priđete. Ako je tretirate kao nešto što ćete uraditi „levom nogom“, onda nije zahtevna, ali onda ni vi niste pravi čovek za ovaj posao. To je zapravo prvi znak da treba da radite nešto drugo. Postoje bitnije uloge kako se moja karijera razvijala, ali ne gledam na njih tako, jer mi je svaka bila draga i predstavljala je moj novi početak i korak dalje. Ali, ako bih morao da izdvojim onda je to uloga u predstavi „Jadnici“. Nisam znao do tada koliko je mjuzikl zahtevan, a tokom ove predstave se sve vreme peva. Kapitalno delo Viktora Igoa. Nju bih svrstao u najkompleksniji poduhvat.

Foto: Žaklina Medenica / Hotel Moskva, decembar 2022.

𝐋 Nažalost, u Srbiji je sve više televizijskih ostvarenja sa scenama nasilja i vulgarnosti, čemu je izložena i mlađa populacija, što ima veoma loš uticaj na njihovo odrastanje. Da li ste nekada dobijali ponude da glumite u ulogama te vrste?

– Jesam. Ali, uvek imate izbor. Ne treba raditi bilo šta, po svaku cenu. Najvažnije je kako se čovek oseća posle odrađenog posla. Ako vi posle toga osećate prazninu u sebi, to nije dobro. Ali ako osećate milinu, ako vam je Bog podario da ste kompletnom dušom i srcem u tome, da ste ispunili svaki deo svog bića tim lepim osećajem, onda znate da ste uradili dobru stvar. Živimo u svetu i vremenu kada je ljudima najveća sreća novac, isključivo on. I ako njega nema – nema ni sreće. Kako je lepo, kada čovek može da se veže i da pronađe sreću u nečemu malom i nečemu što je naizgled beznačajno, to je divan osećaj! Kad bi mnogi ljudi uspeli da porade na sebi i da dođu do tog stadijuma, mislim da bi ovaj svet bio prelepo mesto. Mi smo dužni da na taj način razmišljamo i živimo – rekao je on i podelio sa nama šta ga dodatno ispunjava:

– Kada se ne bavim svojim poslom, onda kvalitetno provodim vreme sa porodicom, psom i prijateljima. Naučio sam i da budem sam, volim vreme koje posvetim sebi. Često čitam i kuvam, kuvanje me inspiriše i to je važan segment mog života.

𝐋 Sa vašeg aspekta, kakvo je stanje u kulturi Srbije?

– Stanje u našoj državi se ne razlikuje mnogo od stanja u bilo kojoj drugoj. Stalno imamo potrebu da krivimo nekog drugog za sve. Za kulturu, za finansije… Sami smo krivi zbog svega što živimo i zbog svega što nam se loše dešava, niko drugi. Da, stvari se odvijaju u lošem pravcu. Ali, ne mogu, niti imam pravo da svalim krivicu na nekog drugog. Krivica je u nama samima. Kriv sam kao pojedinac, saučesnik sam, kao i svi koji pristaju i koji kao stanovnici prihvataju sistem funkcionisanja. Voleo bih da su ljudi svesni toga.

𝐋 Kako biste posavetovali mlade glumce sada, znajući sve ono kroz šta ste prošli?

– Jedini savet koji ja njima želim da dam jeste: Ako imate potrebu da budete poznati, nemojte se baviti glumom. Ako ste spremni da ogolite i srce i dušu i ako ste svesni da je to jedan rudarski posao kojim se čovek bavi ceo život – tek onda upišite glumu.

* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄

Odgovorite

Your email address will not be published.

Prethodni članak

Dama koja je osnovala AURA kozmetiku za LA VIE EN ROSE – „Kada svi usporavaju, ja ubrzavam“

Poslednje od Intervju