Zaboravite na današnje sterilne redakcije sa minimalističkim stolovima, laptopovima bez trunke prašine i besprekorno ispeglanom odećom.
Nekada, u zlatno doba štampe, novinarstvo nije bilo samo zanimanje, već poziv koji se nosio bukvalno na koži. Novinare ste nekada mogli da prepoznate „na keca“, čim kroče ulicom, sudnicu ili zagušljivu salu za konferencije. Bilo da govorimo o redakcijama u kojima je miris jeftinog duvana, mastila i loše kafe bio zaštitni znak, ili o terenskim reporterima koji su tragali za pričama po kišnim ulicama, stil nekadašnjih novinara bio je potpuno autentičan. To je bio takozvani „radni oklop“ skrojen od stresa, žurbe i čiste strasti prema priči.
Centralni deo „uniforme“ nekadašnjeg novinara bio je sako. Ali ne bilo kakav sako, već onaj iznošeni, (blago!) izgužvani od kvalitetnijeg materijala, čiji su unutrašnji džepovi funkcionisali kao skladište celog života. U njima se uvek nalazio mali, kožni notes ili savijeni papiri, nekoliko hemijskih olovaka, upaljač, paklice cigareta, presovane novčanice za kafu u nekoj usputnoj kafani, pa čak i isečci iz starih novina. Sako se nikada nije zakopčavao jer se u redakciji radilo pod adrenalinom, a rukavi su često bili blago izlizani na laktovima od oslanjanja na radni sto dok se lupalo po mašinama za kucanje.
Ako zamislimo klasičnu sliku novinara na terenu, nepogrešiv identitet davao mu je teški kišni mantil (trench coat). Dugačak, ispran, često sa kaišem koji je ležerno vezan u čvor umesto zakopčan i taj mantil je bio svedok svake vremenske nepogode. Na njemu su se videli tragovi gradske prašine i kapljice kiše, izgledao je kao da je prošao rat, što u slučaju ratnih izveštača i reportera crne hronike često i jeste bio slučaj. A na nogama? Cipele. Prave kožne, koje su prošle takoreći „sito i rešeto“. Često su bile „potrošene“, ali neverovatno udobne za trčanje za sagovornicima, preskakanje bara na ulicama i sate provedene na nogama.
Neki od velikana čiji je stil bio neraskidivi deo priče:
Ernst Hemingvej (Ernest Hemingway): Pre nego što je postao simbol književnosti, gradio je svoj stil kao novinar. Njegov izgled bio je definisan grubim platnenim košuljama, džemperima sa visokom kragnom koji su trpeli sve vremenske uslove i neizbežnim lovačkim ili ribarskim jaknama. Izgledao je kao čovek koji je uvek spreman da kroči u džunglu, na ratište ili u zadimlčenu kafanu, a njegova odeća uvek je nosila težinu preživljene avanture.
Hanter S. Tompson (Hunter S. Thompson): Otac gonzo novinarstva nosio je svoj autfit kao „ratnu opremu“. Njegov vizuelni identitet činili su havajske košulje jarkih, napadnih boja, kratke pantalone, vojne čizme, cigareta u dugačkoj muštikli i prepoznatljive naočare sa narandžastim staklima. Tompson nije samo pisao skandale, već je svojim izgledom svesno provocirao sistem i davao do znanja da ne igra po tuđim pravilima.
Marta Gelhorn (Martha Gellhorn): Jedna od najvećih ratnih reporterki u istoriji, koja je izveštavala od Španskog građanskog rata do Vijetnama. Njen stil bio je oličenje utilitarne elegancije. Nosila je izdržljive pantalone, praktične košulje sa zasukanim rukavima, čvrste čizme i neizbežni mantil (trench coat) koji je mirisao na barut i kišu. Češće bez šminke, sa kosom vezanom u neuredan rep, delovala je opasnije i od samih vojnika o kojima je pisala.
Filmski junaci sa platna koji su oživeli novinarski duh:
Bob Vudvord i Karl Bernstin (Robert Redford i Dastin Hofman u filmu Svi predsednikovi ljudi): Njihov stil je takoreći vizuelni omaž istraživačkom novinarstvu sedamdesetih godina. Izgužvani sakoi preko džempera, opuštenije vezane kravate, razbarušena frizura i gomile papira zaturene pod miškom lepo opisuju novinare tog doba.
Mikael Blumkvist (u filmskim adaptacijama Muškarci koji mrze žene): Klasični skandinavski novinar čiji stil odiše melanholijom i dugim rokovima. Uvek u iznošenom kaputu ili jakni, uz šal koji je ležerno prebačen preko ramena, u farmerkama i debelom džemperu. Prikazan je izgled novinara koji živi u redakciji okružen šoljama hladne kafe i kutijama cigareta, spreman da prelista hiljade stranica „mračnih“ arhiva.
Klark Kent (Klar Kent / Superman): Iako je njegova uloga novinara u Daily Planet-u često paravan, vizuelni arhetip novinara iz sredine dvadesetog veka ovde je savršeno karikiran: preveliki sako, kravata u neobičnim tonovima, razbarušena kosa i naočare sa debljim okvirom koje kriju identitet čoveka koji uvek juri ekskluzivnu vest.
Ovaj stil bio je nusproizvod načina života. U tom svetu, elegancija se nije merila brendom odeće, već oštrinom pera, brzinom reakcije i spremnošću da se ode tamo gde drugi ne smeju. Kada danas pogledamo te stare fotografije, vidimo ljude čija je odeća pričala priču pre nego što su oni uopšte počeli da pišu. Bio je to haotičan, ali neodoljivo šarmantan stil koji je odisao slobodom – ona vrsta novinarstva i onaj osećaj asfalta koji nam danas, u eri sterilne digitalne perfekcije, najviše nedostaje.
