Ženska moda u Beogradu između dva rata bila je pod uticajem zapadnoevropske mode, a najviše pariske. U XIX veku žena je nosila odeću koja je naglašavala sve njene ženske atribute, uske korsete, predugačke haljine, ruke prekrivene dugačkim rukavicama.
Ovo je bila posledica pasivne uloge u svetu muškaraca. XX vek donosi velike promene u modi, kao i samoj ulozi žene. Prvih godina XX veka, žena dobija određenu slobodu pokreta koju do tada nije imala.
Ovako započinjemo zanimljivu priču o razvoju srpske mode između Prvog i Drugog svetskog rata, period koji smatramo najvažniji kada je reč o istoriji mode u našoj državi.
Jedna od prvih srpskih modnih kreatorki i jedna od najpoznatijih vlasnica modnih salona u Beogradu u prvoj polovini 20. veka bila je Rebeka Jakovljević Amodaj. Njen modni salon važio je za simbol beogradskog modnog šika.
Šeširi kao obavezni modni detalji
Šešir je bio obavezni modni detalj međuratne dame. U Beogradu je bilo dosta modisterijskih salona, kao i radnji u kojima su prodavani šeširi. Najpoznatiji saloni su retko prodavali šešire donesene iz Pariza, već su češće imali svoje radionice u kojim su izrađivali kopije po modelima iz najnovijih časopisa. Poznte predrtne mašamode Flora Dvorniković i Rozalija Smolka nastavile su da prave šešire i posle rata, prateći novu modu. Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ena Petrovićeva otvorila je 1921. modisterijski salon. Nažalost, nismo još uvek uspeli da pronađemo njene fotografije.
Ona je nudila na prodaju najelegantnije modne šešire po pariskoj modi. Sredinom 20-ih godina na ceni su bili saloni “Blanš” koji je pripadao Sigmondu Đorđu, zatim “Olivera“ Mice Đenadić, kao i „Orao“ Olge Milovanović. Vojislav Ercegovac je svoj prvi salon otvorio 1927. godine, a kasnije će otvoriti još četiri salona u Beogradu i po jedan u Nišu i Skoplju. Tridesetih godina ističu se saloni “Ljiljana“ Vukosave Stojković, “Pariska filijala” vlasnika Karija Leona, a među njima je bio i salon “Medine Veze”.
Obuća
Sa otkrivanjem ženskih nogu, pažnja se skretala na obuću, ali se njen izgled menjao sporije od ostalih delova toalete. Iz sezone u sezonu cipele su postale sve dubje, potpetice sve uže, a kaišići se prepliću na najraznovrsnije načine. Godine 1923. omiljena su bila dva tipa cipela: jednobojne sa pređicom preko risa i „T“ cipele sa pređicom između dekoltea i kaiša preko risa. Godine 1927. za šetnju i rad postaju moderne dvobojne cipele sa pređicom ili na šniranje. Večernje cipele su bile izrađene od iste tkanine kao i haljina ukrašene šnalama i vezom.
Odeća tokom tridesetih godina
Početkom tridesetih godina ustanovljena je nova silueta odeće za dan, koja se odlikovala naglašenim ramenima, linijom struka na svom mestu i dužinom do sredine listova, odnosno do ispod kolena do 1938. Večernje haljine odisale su ženstvenošću i diskretnim luksuzom. Godine 1931. strogi kostimi i haljine princes kroja u kombinaciji sa mantilom od iste tkanine postali su uniforma za dnevne izlaske. Omiljena večernja haljina te modne sezone bila je „pagoda“. U modu su ušli i kep i bolero u različitim varijacijama i nošeni su do kraja decenije. Glavne novine tokom 1933. bile su prošrena ramena i detalji inspirisani ženstvenošću viktorijanske epohe. Već 1934. godine iz ženske mode je uklonjeno sve što je podsećalo na mušku modu. Dnevna silueta, sa svojom strogošću i jednostavnošću se upadljivo razlikovala od večernje. Dama je za svečanu priliku mogla da bira između “robkloš” (haljina se zvonasto širi od struka), “robtiž“ (haljina sa uskim donjim delom i malim šlepom) i tunike (šivene od somota, lamea, ili tila ukrašenog šljokicama). Koristile su i kep ili ogrtač.
Na polovini decenije silueta je bila ravna sa naglaskom na okovratniku, ramenima i rukavima. Izbor detalja na večernjim haljinama je bio gotovo neiscrpan: dugmat od štrasa, rese, veštački cvetovi, žaboi, čipke… Novost je bila da su se i pantalone zvonastih nogavica nosile u večernjim prilikama. U modu su ušle suknje-pantalone. Bolero je krojen zajedno sa haljinom. Od tkanina najviše su korišćene angora, žersej, vunene čipke.. a za veče, til i sjajne lame tkainine. Omiljeni su bili dezeni sa ciframa, slovima, horizantalnim prugama, tufnama, žanr motivima… Sve je bilo u znaku veza i “klasika”.
Novost su bile dugmad od galalita i stakla u obliku raznih plodova i životinja, kao i korišćenje rejsferšlusa.
Elegantne rukavice su se češće nosile
Bile su moderne tokom čitave decenije i nošene su u svim prilikama. Tokom tridesetih, mider je bio neophodan u garderobi moderne žene i trebalo je imati jedan za svaku priliku. Nakit se pravio od veštačkih materijala i postao je opšte prihvaćen. Nošeni su kratki lančići narukvice, broševi, i klipsevi. Tokom tridesetih, šminkanje je postalo mnogo diskretnje. Koristili su se puderi u boji kože, senke za oči, karmine i lakove manje upadljivih boja.
Razvitak beogradskog šika
Vlasnici beogradskih salona su takodje bili učesnici u širenju pariskih novina u modi. Oni su bili dobro informisani o novinama koje su nastajale u modi, te su svojim klijentima mogli da ponude savršene kopije, kao i svoje interpretacije novih modela. Kvalitet i originalnost stvarani su virtuoznošću krojenja koja je morala da se prilagodi pojedinanom stasu kao i istančanošću ukusa pri izboru detalja odredjenoj ličnosti. Na ovaj način su talenat i ukus krojača dolazili do punog izražaja.
Izvor: Wikipedia
