Postoje godišnja doba sa kojima ne dolazi samo vreme – već i uspomene. Jesen u Beogradu jedna je od njih… Uvek ista po mirisu vlažnog lišća i kestena, a uvek drugačija po bojama kaputa, melodijama koje se čuju kroz poluotvorene prozore i ritmu koraka niz Kalemegdan.
Nekada, dok su tramvaji sporije klizili niz Bulevar, Beograd je imao poseban sjaj u oktobru. Dame su nosile šešire, vunene mantile i rukavice od antilopa; gospoda su uz cigaretu i šuštanje novina čekali da prođe pljusak pod tende kafana. Moda je bila tiha, ali postojana – otmenija po kroju i dosta skromnija.
U izlozima beogradskih robnih kuća reflektovala se slika tadašnjeg modnog sna: kaputi od tvida, suknje do kolena, torbice s metalnim kopčama. Sve je imalo neku dublju svrhu…
A muzika, uvek je bila tu.
Iz stanova se čuo radio – Oliver, Gabi, Arsen, kasnije Bajaga i Bebi Dol. Svaka jesen imala je svoj zvuk, i svaki ton bio je obojen bojama lišća. Melanholija tada nije bila tuga, već mekano osećanje prolaznosti, poput šala koji pada s ramena u trenutku nepažnje. Na ulicama se širio miris pečenog kestena, kuvane kafe i prvih dimova s Kalenića. Ljudi su sedeli po kafanama, razgovarali, pisali, zaljubljivali se.
U svemu je bilo nečeg filmskog, nečeg što današnji Beograd samo na trenutke uspeva da oživi.
Ponekih scena se ljudi sećaju kao kroz maglu: konobara koji uz osmeh spušta fildžan na sto, u pozadini ploča koja pucketa, cigareta koja dimi dok neko zapisuje stihove na salveti.
Svetla su bila uglavnom prigušena, razgovori tihi, a svaka rečenica imala je težinu i smisao. Ljudi su živeli sporije, ali prisutnije. U to vreme, Beograd je zaista ličio na grad iz francuskog filma – s blagom tugom u očima prolaznika i mirisom mokre kaldrme posle kiše. Ljubavi su se rađale bez žurbe, u pogledu preko stola, u pismu koje stiže poštom, u susretu na Trgu Republike. Nije bilo filtera, ni prenaglašenih scena – samo iskrene emocije, zapisane u dahu jesenjeg povetarca.
Danas, kada prođemo pored starih fasada, a u parkovima čujemo šuštanje lišća, čini se da se to isto vreme nije izgubilo – samo se presvuklo. Samo… danas nove generacije nose patike umesto kožnih cipela, kafu piju iz papirnih čaša umesto porcelana, ali i dalje, negde duboko, postoji ona ista jesen: elegantna, setna i topla.
Možda zato Beograd nikada nije i neće biti samo grad, već osećanje. A jesen – njegov najlepši kaput.
